Tuesday, February 28, 2017

Image may contain: 1 person, shoes

IZNENADJENJE

Idem u Beograd.
Nisam planirala, uopste.
Kada sam pomisljala na to putovanje u martu, videla sam samo prepreke...toliki put prelaziti za par dana boravka, kako ce ovde da se snadju bez mene, sta ako...

Ali snazna zelja je uvek jaca od strepnje.
I ljubav.
I osecaj da nema toliko prepreka koliko ih ti poredjas u svojoj glavi.

Jer mamin jubilarni rodjendan treba da se proslavi kako valja, obe cerke da se sakupe iz belog sveta, dodju i zagrle slavljenicu <3 .

I moja bg ekipa, zeljno ceka.

I Beograd, zeli da me vidi. Pita on stalno, gde je Mila, dosadan je vise...A ja, boleciva, pa popustim na kraju, kazem, hajde, dobro, doci cu da se malo prosetam tvojim bezveznim ulicama...

I tako....Karta kupljena posle deset minuta groznicavog razmisljanja...Nasla ona mene, lepo mi je rekla... klikni sada i necu biti skupa, dobro sam raspolozena kad me hoce neko lud i hrabar, ove ziherase sto planiraju sto godina unapred, zezam, za duplo vise se prodam.

I Skype odmah usijan. I poruke preko mesindzera samo stizu.
Cika, vriska, smajliji, kojekakvi srecni emodziji, slikice cveca, raznih srca, casa vina...Ko je sta osetio i sta je zamislio da cemo zajedno da radimo kada stignem, to je i slao.

Vidis da ti se raduju...
Osecaj da si voljen i da volis - jedino vazno i vredno zivljenja.

Imam kome da odem i kome da se vratim.
Dva doma. Dva grada. Dve zemlje.
I svugde te zeljno cekaju... I tebi se u oba pravca ide...
Stvarno sreca.

Sunday, February 26, 2017

Still life of used books, tea, glasses and candles on a wood table.  by BONNINSTUDIO | Stocksy United:


Dan mrmota

Ritam, skoro pa isti, iz dana u dan, iz godine u godinu.
Rutina, neizbezna.
Izaberes nesto, krene zivot tim putem i samo jedno te isto. 
Manje-vise.
Svakom od nas, tako.

Znati zavarati monotoniju.
Svakog dana u zivot uneti neku sitnicu koja cini srecnim.
Dodati boje, pronaci sarene i svetlucave zvezde da ulepsaju dan.
Sam otkrivas sta deluje.
Nema ko u tome da te odmeni.
Moras sam.
Nemoj da ti to pada tesko.
Svi smo sami, u tome i u skoro svemu ostalom.
Kad tu istinu prihvatis, mnogo je lakse.

Ima raznih zvezda-radosnica koje remete rutinu.

Knjige. Najbolja razonoda, najsigurniji prijatelj, uteha, razbibriga, uciteljica, drugarica, sta god hoces ona moze da bude. Biras, kako koji dan i po potrebi, pricu koja ce promeniti tvoj ritam - ljubavna, avanturisticka, realna, nerealna... ima ih milion. Nadji sta te veseli, sta te smiruje, pa potezi kako kad mozes i moras. Sta god da dan ponudi - ti preseci knjigom suprotnog sadrzaja.

Tvoji ljudi. Neka ih bude sto vise. Ako nisi sitnicav i ne zameras lako, imaces ih dovoljno. Neko ce ti pomoci kad je dan tuzan, drugi ti je samo za zafrkanciju, treci da pricate o filmovima i muzici, cetvrti lud ko struja, njega zoves kad je dosao dan za akciju. Ljudi su ti vazne zvezde, ne daj da se lako ugasi njihov sjaj. Izaberi pametno, prihvati ceo paket i ne zameraj sto nije sav od stvari koje volis. Ni ti nisi savrsen. Ne postoji takav paket.

Putovanja. Kad god mozes - idi negde, za to stedi, ne trosi na bespotrebne stvari.

Tebi znacajni datumi. Slavi sve sto moze da se izdvoji kao iole vazan dan- rodjendane, Dan kad si upoznao dragu osobu, Dan kad si je poljubio prvi put, Dan kad si diplomirao, Dan kad si ozdravio, Dan kad si kupio prvu vecu stvar od para koje si sam zaradio, Dan kada si preziveo neku muku i ostavio je za sobom, Dan kada ti se drago bice neocekivano vratilo u zivot...Ma sve sto ti padne na pamet, moze i Dan zaljubljenih, 8.mart, Nova godina, srpska, kineska...Izdvoji kao poseban dan - i bice poseban. Lepo ga proslavi...

Ne ocekuj mnogo...ne propustaj sanse...ne brini bez potrebe...ne smisljaj crna scenarija koja buducnost donosi...ne zameraj lako...

Mastaj i zamisljaj, sto vise!
Zivot je kratak i prolazan. Dragocen je svaki tren. Iskoristi ga.

Friday, February 24, 2017


Image may contain: one or more people, text and outdoor
Drugari
Ako si srecan, imas ih nekoliko. Ne moraju da se bore za titulu "najbolji". Srce je veliko, ima mesta za njih vise, niko se tu nece stiskati i gurati. Oni pravi, oni ne brinu. Oni ne merkaju koliko si im dao i jel' ko jos primio ljubav i paznju od tebe. Vole oni, ti pravi, da su tu, u tvom srcu, pa ako jos neko udje, dobrodosao je, jer ce tvoj novi drug postati i njihov. Barem je tako bilo kod mene.

Imala sam srece na tom polju. Neku ludu srecu, sada tek vidim. Prvo da imam sestre. Onda da upoznam one, koje su po stazu i ljubavi koju su mi pruzile, zasluzile tu titulu.

Jednoj od njih je danas rodjendan! Ta voli da bude prva, odmah da kazem. Ali i jeste! Jeki Legenda, kuma... ja njoj, ona meni, pa smo decu ukljucile u te kumovske veze...lud zaplet. Sa njom sam podelila skoro trideset godina zivota. Onog pre toga se slabo secam, tako da slobodno mogu da formulisem ovako- ne secam se perioda kad Jecu nisam znala. Sve smo zajedno prosle, podrzale se, ludo smejale, plesale, plakale, tesile, bodrile, ucile i na faksu i generalno u zivotu. Njene porodice, jedna u kojoj je odrasla i druga koju je stvorila, smatram svojim. Jeki - optimista, pricljiva, nasmejana, neumorna, nezaustavljiva, sanjar, zezator, zaljubljenik u zivot. Niko ne voli zivot tako snazno i tako uporno optimisticki kao ona. Neka samo ostane sve kao do sada, to ti zelim. I da mi budes zdrava. Voli te Mikena <3 .

Wednesday, February 22, 2017


Image may contain: one or more people
RITAM LJUBAVI

Ranjivi a puni nade, spremni da verujemo. Takvi smo kada volimo. Pronadjemo sto smo prizeljkivali, cemu smo se dugo nadali. Snazna je zelja u nama da ovog puta sve radi, da prica uspe, bas ova, nasa, uprkos svim koje do sada nisu. Da nadmudrimo neizbezne neprijatelje srecne ljubavi - strah, predrasude, sujetu, nesigurnost, komplekse koje vucemo ko zna od kada.... Nadamo se da ce ova ljubav da potraje, da ce sada sreca biti na nasoj strani.

Ali strah ubrzo krene i za cas sve pomuti. Strah koji se zakacio za nas vremenom i postao neraskidivi deo. Ni zaljubljenost ni ljubav ne mogu da ga pobede. Pomesa se nas strah sa strahom voljene osobe, udruze snage, pa naizmenicno muce. Taman se izboris sa svojim, ali krene tada druga strana da kvari vezu, njeni demoni se uzjogune. Igranka bez prestanka! Postoji nesto sto je neminovno. Ima da se desava vama, paru koji je tek zapoceo, proci cete kroz sve faze, lepe, manje lepe, stresne, tuzne, smesne...

Dvoje u vezi, prica ispricana milion puta. Ne vredi. Ta se skola nikad ne zavrsi, te se lekcije ne daju savladati, ni znanje usvojiti. Ne pomazu ni sve filmske price, ni one ispricane u knjigama, ni tvoje koje si vec proziveo, ni ove koji si cuo od dragih ljudi a koje kao da si i sam doziveo jer su ih prepricali bezbroj puta....Ma nista ne pomaze! Kao da si se malopre rodio. Krenes opet, od nule. I opet iste greske pravis, lepe stvari dozivis, sapletes se na isto kamenje, padnes na istim ispitima, dosegnes iste, najsjajnije zvezde...Sve pocetnicki. I sve snazno.

Pa zar u petoj deceniji kao u drugoj? Da li je moguce? Valjda se na greskama uci? Valjda neces i ti da stanes pored zida i udaras glavom u njega svom snagom, kao moj sin sa godinu dana? Dodje uz pomoc dupka do najblizeg zida i krene da lupa, sav srecan, smeje se, cici i dok mi ne pritrcimo da ga odatle pomerimo, nalupa on glavu koliko god moze. Sav nasmejan! Procitam posle u knjizi da je sasvim normalna pojava u tom uzrastu da dete udara glavom o zid, jer mu se svidja ritam koji pri tome oseca. Ali sto mi da udaramo, opet I opet, sta se nama u ljubavi toliko svidelo da lupamo uporno? Izgleda da je to onaj unutrasnji ritam, koji osetis samo kada si zaljubljen, kada volis. Ljubavni zanos. Cesto boli, jos vise prija. Ziv si - osetis tako snazno samo u ljubavi. Nista materijalno ne moze da se meri, ni uspeh na poslu, sa srecom koju dozivis kada te voljeno bice zagrli, pogleda, dodirne, nasmeje. Ziv si, sav zanesen, srecan, pripadas celim bicem nekome. To su ti bili najsrecniji trenuci, zato hoces da probas jos jednom, pa nek boli. Prezivi covek sve.

A starost pita, gde ti je bila mladost ludost. Rekli su mi, pita stvarno.
Nemoj da cutis tada, ili jos gore, kazes nisam hteo da me boli, pa sam se pricuvao. Ne. Imaj spremne price da ispricas i filmove da premotavas u glavi.
Ljubavne ces samo zeleti da gledas. Rekli su mi. Verujem.

Sunday, February 19, 2017

Image may contain: plant and flower

Kritika



Ne slusam ih vise.
Kritike.
Registrujem da mi pricaju nesto sto ce me povrediti.
Iskljucim se.
Momentalno.
Ne slusam dalje.
Ne ljutim se.
Nije to ono - pravim se da nisam cula, a u sebi samo sto ne puknem.
Ne.
Ne reagujem.
Ne pravdam se.
Ne objasnjavam - "ma cekaj, nisi ti to dobro razumeo, ja u stvari..."
U istoriji rasprava, da li je ikada druga strana rekla - "da, da, sada kada si mi sve to lepo objasnio, vidim da si u pravu".
Nikada!
Jedino su odnosi postajali jos gori.
Sve te reci, izgovorene sa nadom da ce se objasniti, popraviti, rascistiti, otkloniti nesporazum - ucinile su ga vecim.
Rasprave, prepirke, ubedjivanja...Ne uzimam vise ucesce.
Dajem slobodu - misli sta zelis.
Radi kako mozes i osecas da bi trebalo.
Necu da zvocam i drzim predavanja.
Necu ni da ih slusam.
Hocu da mi bude lepo!
Za raspravu je potrebno dvoje.
Nisam raspolozena da ucestvujem.

Friday, February 17, 2017

| t h e • a w a k e n i n g |    She is like a butterfly,  Beautiful to look at  But hard to catch.  ~ Nikki Rowe:
Lepota

"Primetila sam danas, kada sam se vracala sa posla, zenu u metrou. Dosta je starija od mene, proseda, lepa, negovana, pravilnih crta lica. Ne secam se da sam skoro videla tako lepo bice. Zraci nekako, smirena i graciozna..."

Dosta sam razmisljala o tom susretu. Steta sto zena iz metroa ovo nece citati, sto nece znati da ju je neko primetio dok je putovala sa posla, verovatno umorna. Ostace potpuno nesvesna da su je posmatrali na povratku kuci, u kojoj je potom, verujem, spremala veceru i zavrsavala neke obicne, dosadne obaveze. O tim obavezama, pretpostavljam, razmisljala je gospodja u vozu, ili o problemima na poslu, ili o pregledu koji mora da zakaze...samo da se seti to da uradi, evo sada ce da prebaci prsten sa leve na desnu ruku da ne zaboravi da to obavi cim stigne kuci...Recimo da su to bile njene misli, dok ju je neko posmatrao...A ona toga nije bila svesna... Nece znati gospodja ni da su sledeceg jutra vesti o njoj presle okean i stigle do mene, da sam je zamisljala i planirala da budem bas takva, kao ona, lepa, negovana i smirena, kad jos malo porastem.

Dotaknes neciji zivot svojom lepotom, drzanjem, toplinom kojom zracis. Koliko bi bio ponosan da znas, a ne znas, niti ces ikad saznati. Ne znas da si primecen i izdvojen iz gomile. Lepa gospodja iz voza toga nije bila svesna. Dosla je kuci, izula se, oprala ruke i krenula dalje sa radom, onako umorna, pretpostavljam. Nema sta drugacije da bude, u tim godinama, kada se vratis sa posla. Zavrsavas obaveze, bezvoljno ali poslusno...Decenijska navika...Da je znala kako je tog predvecerja primecena, da je nekako saznala koliko jako su njena lepota i stav dotakli neznanku iz voza, da je mogla to da oseti, da je cula kako zena zeni daje kompliment - letela bi po kuci, sa osmehom i elanom obavila sve dosadne, obicne poslove, koje ljudi moraju da zvrse kada se sa posla, umorni, vrate kuci. Tacno znam da bi poletela! A nije.

Uvek me raznezi i rastuzi pomisao koliko smo ranjivi i nesigurni. Mogu da se rasplacem iz cuga kad to vidim i osetim. Gledam cerku, svakodnevno primecujem promene, iz devojcice se postepeno pretvara u devojku... Osecam kako se bori da sve to savlada, da se na nove pojave i saznanja nekako navikne...I sve bih uradila da joj objasnim sta valja ciniti, da joj ulijem sigurnost, da promene umesto nje prebolim i prihvatim, ali znam da ne mogu. Sama ce morati da nauci kako da voli i prihvati sebe. Da prigrli to sto jeste.

Ja ucim, i dalje, kako se bori protiv nesigurnosti i sumnji.
Verujem, ni gospodja iz metroa, jos nije savladala te neprijatelje.
Ne pomaze tu podrska spolja. Ni lepota.
Nesigurnost je uporna i neizbezna. Nema imunih.

A lepota je u ocima posmatraca.
Jos samo da naucim da bas takvim ocima posmatram sebe u ogledalu. Bez kritike. Ni ona konstruktivna vise nije pozeljna.

Monday, February 13, 2017

Image may contain: one or more people

Nedostajanje

"Pitao sam ljude koliko ce to trajati,
moze li se umrijeti, hocu li se poslije kajati.
Gnjavio sam ljude, pravio sam paniku, 
prejako je svijetlo, samo da se oci naviknu."
(Od kako te ne volim, Arsen Dedic)

Ne mora samo da boli. Mada najvise boli. To nedostajanje.

Tesko je, sve podseca na onog ko ti je jos drag a bez koga moras dalje, steze ti se grlo, tuzan si, bas te pritislo. Cutis i pustas pesme koje ste zajedno slusali, samo njih pustas danima. Premotavas isti film u glavi, u kojem su probrani vasi najbolji momenti. Mucis se, samo na to nedostajanje mislis. Cini ti se, ovog puta se neces izvuci, praznina i bol ostace zauvek sa tobom. Ako si ostavljen, ako se zavrsilo mimo tvoje volje, nema precice, nema lakseg puta da te izvede napolje iz te muke, bolece snazno. Prejako je svetlo i treba dosta vremena da se oci naviknu.

Voleo si, zato toliko boli. Ne dodje ta spoznaja odmah. Dodje kasnije, kada se talas besa i povredjene sujete povuce i zamene ga talasi tuge i prihvatanja. Oporavljas se postepeno, vreme pomogne da se nekako prikupis u jedan komad. Tek tada, kada se bura osecanja smiri, kada sastavis razbijene delove, priznas - sve ovo kroz sta sam prosao nije uzalud, nije bez razloga, neminovno je zbog dobrih trenutaka koje smo imali... Opet ti se stegne grlo i tek tada isplaces sve... i to nedeostajanje, i tebe ostavljenog, i sve sto ste vas dvoje mogli biti a niste i necete.... Pa se smiris, obrises suze, prikupis uspomene, spakujes ih, nadjes im mesto u srcu i glavi. Odlucis da poneses sa sobom samo lepo. Lose ostavis, zatrpas duboko, sa nadom da ce retko zaboleti... Krenes dalje.

Kada nedostajanje dodje nakon tvoje odluke, kada je nesto prekinuto tvojim voljom ili po nalogu tvoje savesti, kada si odgovoran za nedostajanje, to je jos teze. Bes ostavljenog bi bio zeljen osecaj naspram tupe tuge i nemoci koju sada osecas. Odgovoran si za bol koji si uneo u svoj i u zivot drage osobe. To te najvise muci. Nemas na koga da se ljutis i prebacis deo odgovornosti. Eto ti sada kraj, sam si ga trazio, besno govoris sebi, mucen tugom i osecajem krivice...Ne znam sta da ti kazem... Ne moras tako da se osecas. Ako mnogo boli, nemoj da slusas savest, nego srce. Nije uvek jednostavno, ali ne mora da bude ni toliko komplikovano. Za pocetak, priznaj da ti je tesko. Probaj da nadjes bolje resenje, manje bolno.

Nista na silu.
Ni strogo.
Ne seci naglo.
Sa osecanjima, neznim i tananim, moras samo polako, jer tu, izgleda, jedino strpljenje i vreme pomazu.

Probaj da resis ovo sto te muci smireno, svestan toga da covekova osecanja i realan svet cesto nisu dobri drugari. Neces ih ni ti lako pomiriti.
Kada biras stranu - razum ili osecanja - pazi samo da ne boli mnogo, ni tebe ni drugog.

I pokusaj da izbegnes nepotrebno nedostajanje. "Odlazim a volim te" je samo u pesmi interesantno i romanticno, a mnogima ni tada.

Friday, February 10, 2017



Pusti

Pusti. To sto te muci. Neka muci.
Prestace kad mu dodje vreme.
Uzalud se boris.
Nemas kontrolu.

Ne mozes da resis neresivo, smiris nemir i uskovitlane misli.
Neka zuje u glavi dok se ne umore.
Same su dosle, same ce otici, kad im dodje vreme za odlazak.

Primiri se.
Zastani.

Ne moras da doneses odluku.
Ne moras da odes.
Ne moras da ostanes.
Ne moras da rascistis.
Ne moras da popravis.
Ni da pokvaris jos vise u pokusaju da popravis.
Nista ne moras.

Primiri se.
Zastani.

Grc - da sredis, da ispravis, da oblikujes - otici ce sam.
Popustace pomalo, postepeno i nestace.

Sve ode... Dodje novo...Opet ode...
I to sto te muci, i to ce da ode.
Onda mozes da odlucis sta ces sa onim sto je ostalo.
Sa tim gradis dalje, sa tim zivis.

Sacekaj da nemiri prodju.
Neka se umore sami.

Do tada...

Ako mozes...
Citaj.
Okupiraj glavu.
Prosetaj.
Posmatraj.
Ako ne mozes, nemoj nista.

Pusti samo. Da prodje.

Tuesday, February 7, 2017

Ein Meer aus Dahlien. Dahlien sind perfekte Blumen für eine Hochzeit im Herbst.:


Srednje doba


"Ja ne osecam svoje godine".

Verujem. Iskreno ti verujem. Ne znam tacno kako bi trebalo da se oseca osoba na pocetku cetrdesetih, ali znam sta zelis da kazes. Ne osecas se staro, koza je jos zategnuta, telo vitko, mnogi se iznenade kada cuju koliko godina imas, dali bi ti deset manje, minimum. Ako ne pusis, ne pijes alkohol, spavas uredno, pijes puno vode, jedes zdravu i izbegavas nezdravu hranu, ne suncas se, pomalo setas i vezbas - tek tada si u prednosti. U godinama si kada zdrav nacin zivota i ispravni izbori visestruko vracaju sta si ulagao.

Nazalost, biti u srednjim godinama nije izborno pitanje i predmet diskusije. To je cinjenica. Kao kada bi moja cerka sada tvrdila da nije u pubertetu. Ne pitamo se ona i ja, samo smo usle u odredjenu grupu po godinama koje imamo. Statisticki gledano, mi smo bas to, pubertetlija i zena srednjih godina. Dobro, skromno bih dodala - zena "na pocetku" srednjih godina... Na "samom" pocetku...Tek zagazila startnu liniju! :)

Godine me ne tiste, iznela sam stav o starenju, da ne ponavljam. Znaci, samo zube da imam! Jedino na taj gubitak ne bih mirno pristala, borila bih se junacki da nemam neki krnjavi osmeh. I to je sve. Ostalo neka ide kao do sada, promene cu prigrliti mirno. Meni su godine samo mir donosile, eksplozivna priroda se polako stisavala i ja sam im zahvalna na tome.

Ne svadjam se, ne prepirem, ne pravdam, ne ljutim, ne objasnjavam, bolje razumem sebe i druge, ne osudjujem, ne kinjim, ne drzim lekcije. Citam, pisem, gledam filmove, slusam muziku. Uradim sta moram, sa pola snage, moglo bi se reci otaljam sto je neizbezno. Pricam manje. Ne muce me demoni u glavi, ne plasim se, nema crnih scenarija mogucih dogadjaja. Sve to zahvaljujuci godinama i iskustvu.

Istina, sa godinama je nestala lakoca i zanos. Mastam manje, to je sigurno. Pomalo sam umorna, mnogo ociju je uprto u mene, iscekujuci, ocekujuci. Volela bih da me ostave na miru, a znam da je to tesko izvodljivo. Nemoguce. Osoba srednjih godina, narocito ako ima decu i roditelje, nalazi se tacno na sredini. Najvaznija je karika od koje svi ocekuju da ih drzi i vuce. Ume to da zasmeta, uspori ili veze ruke za mnoge stvari koje bi radio od srca, zbog sebe samo. Nema zanosa iz mladosti a jos dosta obaveza je ostalo da se ispuni. Na sredini si, ni tamo ni ovamo.

Ima toga, znas citaoce, sta da ti kazem, necu da te zavaravam i zamazujem oci nekim bajkama. Mladji- primite k znanju, stariji- vec vam je jasno sta zelim da kazem.

U celoj prici o godinama jedino mi je vazno da ostanem dostojanstvena. Da sve knjige koje sam procitala, filmovi koje sam pogledala, mesta na koja sam bila, razgovori vodjeni sa ljudima koje mi je zivot doneo- nisu bili uzalud. Volela bih da se na meni vidi to sto sam prozivela i naucila- da se ogleda u nacinu na koji pricam, drzim telo i obracam drugima. Bez histerije, takmicenja, dokazivanja, isticanja, pametovanja, vec sve mirno, lepo, strpljivo i opusteno.

Srednje godine, prigrlicu vas prijateljski, bez stida. Ne mucite me uopste, uciteljice moje. Djak cu biti, za desetku.

Saturday, February 4, 2017

Image may contain: one or more people

Ocekivanja

Odanost u prijateljstvu.
Vernost u ljubavi.
Nepokolebljivost u odluci koju donese.
Istrajnost u izboru koji napravi.

Precenjene su covekove mogucnosti. Mali je on za velike zadatke postavljene pred njega, za sve sto se podrazumeva da ce uraditi ukoliko nije kukavica, slabic i sebicnjak. A ko zeli takav da ispadne?

Dobar covek moze sve...ne zeli tudje...odan je prijatelj...ne vara partnera...nema poroke...nije rasipnik...ne laze... poslusno je dete... pozrtvovan roditelj....ne svadja se....ne psuje...ne vice.....zna dobro da vaspita decu...

Ako ispuni navedeno, nece se to smatrati uspehom. Reci "skidam kapu legendo, kako sve to postizes, svaka ti cast" tesko da ce cuti. Nema pohvale za ovo dobro, pazljivo, ispravno bice. Izgleda da sve to covek treba i moze da uradi. To je normalno. Ocekivanja su ogromna, uprkos ljudskoj prirodi, za koju se zna koliko je slaba, sklona laksem resenju, popustljiva, promenjiva, sa godinama i iskustvom pogotovo. Nema odstupanja, mora da mozes! Bice, naravno, nekih iskusenja, kazu, ali dobar covek sve savlada. Kao Kraljevic Marko.

Odmalena osobi punoj mana i slabosti nametnu mitske uloge. Mogu li ja sve to da ispratim, pita se nesudjeni Marko, jesam li zapamtio sve sta i kako bi trebalo...hocu li umeti... sta ako pozelim nesto sto nije na spisku dozvoljenog...Ne ide coveku/slabicu u prilog ni to sto se u javnosti i oko njega svi izdaju za bolje nego sto su... "nije uvek lako, ali mi razgovorom i kompromisom resimo...izvini, prava ljubav ne zna za iskusenja, ako ima iskusenja onda nije ni bila prava ...ja sam uspostavila pravila i deca me slusaju, kad skuvam kelj i brokoli sve pojedu".

Uh, najbolje da svi cute jer nas se slabic sada oseca jos gore, vidi da je visestruko omanuo, ispada da njegova ljubav nije prava jer oseca iskusenja. Cini se, ni decu nece na dobar put izvesti kad ga cesto ne slusaju, a taj zelenis zaboravi, nema sanse da to jedu. Neprijatno mu je sto vice i psuje kad cuje da drugi kroz civilizovani razgovor sve nesuglasice resavaju....Saznao je sada da se prevarom smatra i pomisao na drugu osobu...ali tu se vec nas coveculjak tesi, sreca pa mi niko ne cita misli, to bi tek bila opsta ludnica i raspad sistema, da mi zavire u glavu i srce.

Podrska slabom coveku, junaku ove price!
Neka zna da nije sam.
I ja, kao on, daleko od idealnog.
Poznajem jos neke, sa kojima otvoreno pricam, isto nesavrseni.
Sta da se radi, neko mora i tako, jer...

"Ja bi mogo da mogu
Ja bi znao da znam"