Thursday, March 30, 2017


Image may contain: flower and nature

April


"Nisam srela dobrog coveka da je imao laku proslost." 
Autor, meni nepoznat. Recenica prozivljena, proverena, tacna.

Menjala sam se na bolje, iskreno i duboko, samo posle velikih i teskih trenutaka. Najtezi dogadjaji su me oblikovali, omeksali, iz mene izvukli saosecaj i razumevanje. Manje stroga prema sebi i svakom coveku, poznatom i nepoznatom, postajala sam samo posle oluja, zestokih i nezeljenih poremecaja sopstvene rutine.

Dobrota ni slucajno nije poklon. Legenda, o tome da se rodis dobar, da ti Bog to da ili ne da pri rodjenju, nema sanse da se desi u realnom zivotu. Nazalost, ne deli se nista u porodilistu ili jos ranije, pri zacecu. Niko ti nista nece dati na tom polju, sam ces morati da se iskalis, dobar covek da postanes i ostanes, bez pomoci visih sila. Na dobroti se radi, uporno i temeljno. Rudarski je to posao. Umor, monotonija, rutina, usamljenost, preopterecenost obavezama, nervoza - glavni su krivci sto se ona povuce, zataji u nama.

Nije lako biti dobar, na duge staze. Priznajem, cesto sebe podsticem - budi pazljiva prema drugima, biraj reci, ne daj da ogorcenost i umor govore iz tebe, ako nemas da kazes nesto lepo onda cuti, ne zvocaj, manje pricaj vise slusaj. Nekad zapnem vise nego inace kako bih pokrenula dobrotu, probudila je, prodrmala, aktivirala. Ima dana kada sve samo od sebe ide, glatko, bez ikakvog uplitanja glave, srce se otvori, dobrota se preliva. Tada mi je najlepse, srcna sam, mirna, ispunjena, raspolozena, salim se, smejem. Prva od svoje dobrote profitiram.

Gorcina, bes, nezadovoljstvo, zavist, ljubomora - drugari smo oduvek i zauvek, odlicno se poznajemo. Cuce u meni, pomaljaju ponekad, retko u poslednje vreme, bas retko, jer sada znam kako da se izborim sa njima. Odlucno sasecem u korenu, na prve znake pojavljivanja. Disem duboko, pa stanem, pricekam malo. Odmaknem se od tog nadrazaja koji ih je prizvao. Ne izadju nepozeljni drugari tek tako, pozovu ih u nas zivot tudji uspeh ili izdaja, jave se kada smo ostavljeni, ignorisani, povredjeni, zaboravljeni. Razlozi vise nisu bitni od kada ne ispravljam krive Drine, ne pitam zasto ja, kako to meni da se desi, zasto je drugima lakse. Nema odgovora na ta neizgovorena pitanja i nije lakse drugima. I da je lakse, ne tice me se, a opet, znam, nije lakse.

Nisam vise tako ostra i stroga od kada su me teskoce omeksale i oplemenile. Mislim o tome, u aprilu narocito, jos od godine kada je bio najtezi. Ne plasim se sada kada opet dolazi, ne tugujem, ne brojim rane. Hej ti, April, neka si me namucio, sve je vredelo! Zahvaljujuci tebi, bolja sam postala, opustenija, mirnija, hrabrija, veci zezator i zafrkant. Posle tebe, sve je lakse i jasnije. Samosazaljive i sebicne iz mene i mog zivota si isterao, ne bih ja to mogla sama. I ne plasim se vise, znam da smo prolazni ali vazni, sada, u ovih nasih pet minuta. Neka sve traje koliko traje, ovaj Dan imamo, za naredne se ne vredi sekirati.

Zato, svakog jutra kazem sebi:
-Jesi dobro danas? Jesi. Stikliraj to.
-Jesu li svi na broju, oni koje volis? Jesu. Cekiraj i to.
-Sta cemo danas da radimo? Da uzivamo. Dogovoreno.
Dogovoreno.

Tuesday, March 28, 2017

The beach... Makes me at peace as soon as I lay eyes on it and breath it's air....This 1 pin has shown to be THE MOST POPULAR OF ALL. Hardly a day goes by someone doesn't repin it. Does this speak of the oceans' call to us all?:

Sidro


-Hoces da pises o braku? Brak kao trpno stanje. Eto, imas i naslov.
Smeje se, mnogo joj je smesno to sto je izgovorila, zagrcnula se kafom koju pije. Dan je savrsen, prolecni, sunce greje taman koliko treba da bi bilo prijatno dok sedimo u basti. Gledam je, lepsa nego ikada, mirna, nasmejana, zadovoljna. Sve u njenom zivotu je tamo gde treba da bude.
-Gde smem da pisem o tome!
Smejem se i ja, lepo mi je, srecna sam. Potaman je i meni sve.
Znamo se dobro, njene emocije su mi poznate, bila sam im svedok. Isto vazi za nju, sve moje, lepo i tesko, prozivela je snazno. Burno smo reagovale na svaki nadrazaj i najmanju promenu, letele i padale naizmenicno, nepotrebno, preterano. Smirile se, sada, do neprepoznatljivosti.
-Nama brak prija, mi smo tipovi za mirnu luku - zakljucuje, ozbiljna - Vidis kakve smo postale, smirene i strpljive.
-Cekaj sada, zadala si domaci a menjas temu. Sta je brak, trpno stanje ili mirna luka? Kako da pisem, realisticno ili poeticno? Iskreno ili da filujem taj slatki kolacic?
-Ne znam, mozda je bolje da ne pises, uplasices i obeshrabrces nevencane- nastavlja da se smeje, dobacujuci duhovite primedbe onoj koja nam upravo prilazi i seda za sto. Pridoslicu, iako je udata, ne uvalcimo u temu lepote i teskoce bracne zajednice, prelazimo na lakse i zabavnije.
A brak...Prvi broj koji okrenes kada se desi najlepse i najteze. Rame na kojem spavas. Lepi i teski trenuci, puta milion. Deca, geni isprepletani, veza neraskidiva. Planovi i zelje, smisljeni u razvucenim i lenjim jutrima, vikendom. Radis sta ti se ne radi, kada ne bi ista da radis. Slusas iste price bezbroj puta, dok je tisina jedino sto zelis cuti. Trpeljiv si i strpljiv. Pravis se lud i radis po svome. Volis pa ne volis, snazno, naizmenicno, u krug. Istu osobu. Smejes se, mnogo, samo vama znane sale.
-Ja necu ovde da robijam!
Nikada nece prestati da me zadirkuje zbog toga...
-I, kako je na robiji... pita me, nema da zaboravi, onda kada je lepo, kada uzivamo, kada smo tamo gde ja volim da budemo, u pozoristu, na putovanjima, dok gledamo film koji sam izabrala, kada mu lezim na ramenu. Moja recenica, izrecena u besu, tokom teskih vremena, vise nikoga ne ljuti. Smesna je i draga. Tako se stvari menjaju, kada si u luci. Turbulentno. Nikad dosadno. Lepo. Nezno. Haoticno. Jednolicno. Mirno. Opet haoticno. Hladno. Toplo. Pretoplo. Taman kako treba. Tim redosledom.
Ljubav - najsigurnije sidro koje za luku vezuje.
Dobrovoljno se ostaje. Svojevoljno odlazi.
Sidro dizes ili nikad ne dotices.
Izbor postoji. Nema potrebe glumiti zrtvu.

Monday, March 27, 2017

Image may contain: 5 people, baby and text

Razumevanje

Osetljiva.
Preosetljiva.
Pricljiva. 
Cutljiva.
Naporna.
Nerazumna.
Izdrzljiva.
Trpeljiva.
Razdrazljiva.
Nerasolozena.
Nervozna.
Napeta.
Raspolozena.
Velikodusna.
Zezator.
Zafrkant.
Popustljiva.
Hrabra, kad treba, dok je tesko.
Placljiva, kad se opasnost zavrsi.
Nepresusni izvor suza.
Nasmejana.
Opustena.
Nezna.
Umiljata.
Jedan dan u zivotu zene.
Prosecan.
Ne zavaravaj se da ce biti drugacije.
Da moze lepo, bez da bude tesko.
Ne moze.
Mora ceo paket.
Da je lako, nije.
Da je lepo, znas i sam.
Veliki si decko.
Razumi je.
Budi nezan.
Precuti ponekad.
Kazi nesto lepo.
Ako mozes.
Ne moras.
Samo nemoj da joj otezavas.
Vidis da joj nije lako.
Uopste.

Wednesday, March 22, 2017

Image may contain: outdoor
Taksista

Nikad mi nije bilo zao da dam za taksi. Takva sam. Kao sto pusacu ne zadrhti ruka kada placa cigare, zeni dok daje novac frizeru, a navijacu za godisnju kartu. Ljudi su razliciti, svako ima sopstvenu racunicu u glavi i neko zadovoljstvo za koje ne zali pare. Taksi je moje. U Beogradu pogotovo.

Raznih sam se prica naslusala tokom mnogobrojnih voznji. Mi smo, definitivno, jedan razgovorljiv narod, neki bi rekli srdacan, zlonamerni bi pominjali nedostatak mere "sta se kada i kome kaze"...Meni ne smeta, neretko se ukljucim u razgovor, ponekad samo odobravam vozacev monolog povremenim klimanjem glave ili cutim kad vozacevo elaboriranje skrene u smeru koji mi se ne dopada.

Za taksi esnaf, putnik sam iz snova - veselo caskam, pazljivo slusam, cutljiva kad treba, prepustam njima da odluce kojom marsutom cemo stici do zeljene destinacije, velikodusna kada taksimetar pokaze, cesto dupliram cifru. Nisu grabljivi bg taksisti, nekad se i prepiremo da uzmu baksis i uvek se iskreno zahvale. Ja sam njihov mecena, a oni moji spasioci od neprijatnih autobusa i voznje u njima na plus cetrdeset. Zanimljivo, za sve ove godine, nikada se nisu priblizili granici pristojnosti, udvarali ili dvosmislene sale unosili u nas razgovor. Nikada. Postovanje, kada je obostrano, nepogresivo se oseti.

Sinoc. Poslednje vece u Beogradu, sto se ovog odmora tice. Nervozna sam pred sutrasnje putovanje. Oduvek sam mrzela vece pred put, makar bio lokalni, a ne ovaj prekookeanski koji me ceka u cetiri ujutru. Znaci, nervoza na vrhuncu, umor veliki od intenzivnih dana prepunih dogadjaja i emocija, pomisao na rastanak od dragih ljudi i suze samo sto ne krenu da razmazuju sminku. Odlucno i ubrzano koracam od zgrade ka taksiju, potpetice odjekuju blokom 70... Taksista mi mase da usporim, da ne zurim, pokazuje mobilni kao da govori - kuckam nesto, ne zurim nigde, opusteno samo... Vec mi se popravlja raspolozenje, zbog razumevanja i nepozurivanja. Ulazim, srdacan pozdrav i nasmejano lice vozaca, saljivo pitanje i moj siroki osmeh...Magija... Mecena i spasilac krecu u opustenu voznju. Zapocinjemo pricu o vaznosti osmeha i dobre energije, konstatujemo da je za zdravlje i mladolik izgled to presudno. Saznajem da gospodin ima sezdesetpet godina, ne pije lekove, temperaturu preko tridesetdevet leci cajem i limunom, a sada je i zena, sa kojom je u braku "certdeset godina-fali dve", prestala da pije lekove i presla na cajeve. Cujem da im je brak lep i stabilan, mada su za sve ove godine otisli dva puta zajedno na more...

Produbljujemo razgovor, sada je to prica o slobodi, naizmenicno isticemo koliko je vazno dati je sebi i voljenom bicu, ne zvocati, ne nametati svoj stil zivota, ne insistirati da se zivi po pravilima samo jedne strane. Ako ti se leci lekom - uzmi lek, ako hoces cajem- moze i to, najbolje poznajes svoje telo. Savete ne nuditi, dati samo kada ga traze. Na more pustiti voljenu osobu, ako je nemoguce zajedno otici te godine, uz reci - lepo se iskupaj i odmori.

Pricamo, sva sam se unela, tema ne moze da bude bolja - sloboda, odsustvo pritisaka, ne pristajanje na emocionalnu manipulaciju, nemogucnost zadrzavanja necije ljubav i paznje silom, prigovorima ili glumljenjem zrtve. Insistiramo, moj vozaca i ja, na tome da je covek sam i slobodan, nicija svojina. Covek pripada samo sebi, ne pripada mami, tati, deci, partneru, sestri, bratu, kumu, prijatelju. Tako su se, od reci do reci, slozila dva neznanca, razlicita po svemu ali povezana verom u slobodu.

"Ne zaboravite, ja sa 619", dovikuje dobri cikica, dok izlazim iz kola i krecem ka pesackom prelazu.
"Necu zaboraviti. Nema sanse."

Belgrade, Serbia. Prince Mihailo. Beograd, Srbija. Trg. ''Kod konja''.:

GRAD

Beograd.
Centar, naravno.
Tradicionalno okupljanje na Trgu, kod Konja.
Prvo kafa, posle setnja.
Price.
Neumorne, nepresusne, bucne, dinamicne.
Brza razmena misli i emocija.
Ne moze to lako da se isprati, ali za nas, nikakav problem.
Glasne smo.
Nema smisla koliko.
Ne marimo.
Ludacka energija.
Samo tako umemo.
Smejanje.
Do suza.
Ozbiljni razgovori i one prave suze.
Mora malo i to.
Moja ekipa.
Moj grad.
Moja sigurnost.
Tu sam voljena i zeljena.
Srecna.
Mirna.
Vracam se.
Uvek i zauvek.
Veza.
Neraskidiva.
Image may contain: one or more people

Zagrljaj

Da utesi i da snagu.
Da smiri.
Da osetis koliko si voljen.
Dug.
Nezan a snazan.
Takav je zagrljaj posle dugog odsustva,
Silne zelje i razmisljanja.
Mora dug.
Bez reci.
Mozes potom da se odmaknes.
Samo malo.
Jos su drage ruke na tvojim ledjima.
Izmices se toliko
Da pogledas oci,
Pomilujes lice,
Prstom predjes preko obrve,
Zastanes kod oziljka na levoj.
Tu se zadrzis duze.
Jagodicom kaziprtsta predjes preko usana.
Jos ih ne ljubis.
Rano je.
Polako upijas ocima.
Osecas prstima.
Milo, poznato lice
Istrazujes,
U lepoti ponovnog sustreta.
Tako volis.
Cutanjem.
Rukama.
Ocima.
Neznoscu.
Toplinom.
Ne mora vise od toga.
Dovoljno je.

Monday, March 13, 2017

 Image may contain: one or more people, text, outdoor and water
 IZBOR

"Avanture nevaljale devojcice".
Ljubavna prica, najlepsa.

On je voli takvu kakva jeste.
Ne kada se popravi i njemu prilagodi.
Ne cistu kao suza i oblikovanu po njegovim smernicama i standardima, vec onakvu kakva jedino moze biti.
Ona njega - kako ume i zna da oseca.
Ne vole se svi parovi na isti nacin.

Retko ko se slaze sa mnom posle citanja Ljosine knjige. Mnogi osudjuju glavnu junakinju, Cileankicu, isticuci da je lazljiva manipulatorka koja iskoriscava jadnog coveka. Koristi to sto je nesebicno voli i sve prasta. Sto je slab na nju. Istina, takva je, ali zgleda da i Rikardu ceo taj paket odgovara, cim je voli cetrdeset godina. Ne zavisi od nje materijalno, nemaju decu pa da trpi zbog njih. Samo voli istu zenu celog zivota. Takav je.

Dzelat i zrtva. Postoji li u ljubavi?
 Ljubav, slobodna veza odraslih, samosvesnih bica, niko nikog lancima ne drzi i maltretira. Oboje su svojevoljno u prici, sreli su se i povezali iz samo njima znanih razloga i ostali tako prepleteni.

Ako postoji, kako se uloga zrtve uzima i ko je dodeljuje? Uzmes li je sam kada prepricavas drugima kako vam je ili je dodele posmatraci vase veze?

Junak knjige je od strane mnogih citalaca proglasen za zrtvu. Njega zale a nju osudjuju, nazivaju promiskuitetnom i bezosecajnom osobom koja se nasem junaku vraca isljucivo kada nema gde da ode, a odlazi cim ojaca. Jeste tako. Necu poricati. Uz njega se osecala sigurno, njemu je jedino verovala. Samo njemu, celog zivota.... Rikardo je primao nazad... i ona je njemu trebala, samo ga je ona ispunjavala, samo se uz nju osecao zivim i srecnim. Bilo je jos zena u njegovom zivotu i sve ih je ostavljao na jedan telefonski poziv Cileankice. Da li su te zene zrtve, a Rikardo avanzovao u dzelata? Ili je Cileankica i tim zenama dzelat, zasto se uopste vracala...
Ugao gledanja...

Njihova ljubav, nesvakidasnja, nesavrsena, rasivana i krpljena nebrojano puta. I dalje lepa i dirljiva. Na ponovno citanje, deset godina nakon prvog susreta sa knjigom, jos jaca i draza, jer ih sada bolje razumem, sada i sama znam - ljubav je komplikovana, njeni akteri ranjivi, osetljivi, nesavrseni, slabici podlozni promenama. Ljubav se istanji, pa je krpis, nitima koje su vase, zajednicke. Koliko god taj sav nesavrseno izgledao, bio vidljiv golim okom, ima konce tvoje duse i onog ko te voli.
Snazno ste povezani u zakrpljenoj ljubavnoj prici.

U kojoj zajedno mozete ostati.
Iz koje jedan uvek moze otici.

Saturday, March 11, 2017

Image may contain: 1 person, text and closeup
Dan zena

-Danas je dan Amazonki, Jovanke Orleanke, Milunke Savić i ostalih zena, koje su se borile i bore za nešto, a ne onih, koje za večeru noge dizu...

-Oprostite, zamolio bih vas da mi pojasnite na koji konkretno način na vas utiče činjenica da neke žene, ukoliko žele, dižu noge za večere, doručke i ručkove?

Konverzacija se odvija na jednom od veoma posecenih Facebook stranica, komentari su ostavljeni ispod teksta koji govori o Danu zena. Prvu recenicu napisala je zena, drugu muskarac. Citam ih i osecam snaznu potrebu da se ukljucim u raspravu, ali se u trenu predomisljam i odlucujem da sve sto zelim napisem ovde.

Nije bitno sta mislim o 8. martu, da li ga slavim ili ne, zelim li poklon ili ne zelim, hocu li da mi se paznja ukaze bas tog dana ili moze neki drugi dan u godini, da li je to cast ili vredjanje zene da joj se izdvoji jedan dan... Mnogobrojni su povodi za diskusije koje ovaj dan sa sobom nosi. Nebitni su za moju pricu, jer ja prelazim na vazniju temu.

Sloboda. Procena sta je ispravno. Osuda. Kategorizacija zena na Jovanke Orleanke i one koje dizu noge - i sto je jos zanimljivije - stroga podela ucinjena od strane zene. Stavljanje ljudi u kalup. Uplitanje u tudja posla. Odlucivanje sta je ispravno a sta ne, sta je moralno a sta nije. Ima tu dosta materijala. Za knjigu.

Sloboda! Dati svakoj zeni (i muskarcu) pravo da radi sta hoce, sa sobom, svojim telom, svojim zivotom, svojim parama. Da svoje pare daje kome zeli, ukoliko proceni da tako treba. Da uzme pare, ako su se tako dogovorili. Da bude velika razlika u godinama izmedju dvoje koji se vole. Mogu i vrsnjaci da budu, ako se tako zalomilo. Da zivi sama. Da se venca. Vanbracna zajednica, moze, nije protivzakonito. Izabere da nema decu. Bude majka ako moze i zeli. Prekine ili ne prekine trudnocu, kako misli da je najbolje. Voli luksuzne stvari i nadje osobu raspolozenu da to finansira. Zivi skromno. Napumpa usne kod plasticnog hirurga. Ne sminka se uopste...

To je sloboda. Tako se zove - sloboda! Dizanje nogu ili brizljivo cuvanje onoga sto je izmedju - licna odluka, intimni cin koji nas ne odredjuje i ne pravi podelu na dobre i lose ljude. Raspravljati o tudjim nogama i sta se sa njima desava - besmisleno, nepotrebno, zlonamerno.

Ko zeli, moze da raspravlja o tome, naravno, za to ima slobodu.
Ili da cita knjigu.
Isprzi przenice.
Ode u bioskop.
Kupi novi sat.
Tetovira se.
U prevodu, radi sta hoce!

Zena zeni, drugarica moze da bude, umesto neprijatelj.
Ako zeli, normalno.
Izbor je na svakoj od nas.

Thursday, March 9, 2017


Image may contain: one or more people, people standing, shoes and outdoor
Dobar covek

Da mi neko kaze, potpisi da ces ovako ziveti jos cetrdeset godina, pre bih se ubila nego potpisala - kaze prva.
- I ja! - kao iz topa i sa puno zara odgovara druga.
- Da slusam pridike, da se sve podrazumeva, paznje malo, kritika koliko hoces i sve to dobrovoljno da trpim... pa znas sta, ni luda!
- Ni luda, tako je - potpisuje svaku rec druga, ohrabrena u odluci da se nista trpeti ne mora, samo se paznja naci mora. I moze.

I smeju se one, iz srca, od muke, ali sve prsti, snaga iz njih isijava i volja da ono sto je od zivota ostalo bude njegov najlepsi deo. Nisu mucenice, a nece ni da glume tu odvratnu ulogu. Za sebe ce izabrati najbolju, glavnu, makar i u monodrami, ali zanr moze biti samo jedan - komedija. Jer, takav im je cef. Moze im se.

Prijateljice su odavno, bez puno reci one se razumeju, kao sto se uvek razumeju ljudi koji slicno zive, gde nema vecih razlika ni u jednom segmentu zivota. Izgleda da mora tako, jer sit gladnom ne veruje, nisi bio u mojim cipelama, ili kako vec idu te narodne umotvorine...Smisao je isti - razumem te bez mnogo reci, zivim slicnu pricu.

Ili ne razumem te uopste. Ima, cesca je ta opcija.

Udata i neudata, ona sa decom i ona bez dece, zaposlena i nezaposlena, ona koja putuje i ona koja ne moze sebi to da priusti - pa ne znam, najbolje da se ne druze. Jer, imati dovoljno snage da ne zavidis, ne uporedjujes sebe sa drugim, ne meris ko-kako-koliko, skoro da je neprirodno kad je covek u pitanju...to slabo ljudsko bice.

Tu je pocetak problema, onih licnih i onih sa drugim ljudima. Tesko je da se ne uporedjujes, da vidis siru sliku, da ti nije krivo sto nemas sto drugi ima. Situaciju otezava cinjenica da bi covek za sebe samo lepo da uzme, zacne ga nesto u grudima onda kad je kod drugog bolje. Kad je u pitanju muka, bolest, problem, razvod, gubitak drage osobe, tada izostane poredjenje.

Biti istinski srecan kad drugome dobro ide, sve kao podmazano - moze retko ko. Mora to i da se vezba. Onaj ko sam za sebe sada kaze, e ja nikome ne zavidim, ne uporedjujem se a nisam ni vezbao, nego ja to tako, oduvek - taj mora da zna - nije on merodavan da sebi podari ovu ulogu, pozitivnu. To nije ona sa pocetka price, ovu moramo mi da mu dodelimo. Ako mi za njega kazemo, to se jedino racuna. Ako kazemo - jeste ovaj Djole ljudina, nesebican i dobar covek, sve sto si mi pricao o njemu je tacno, ma jos i bolje sada kada sam ga konacno upoznala - e tada se vazi. Drugi mora da ti da titulu "dobar covek", inace ostajes "samoproklamovana dobrica".

Nije lako biti zadovoljan svojim zivotom, onim sto ti se zalomilo, ne dobiti sto zelis a videti da je to drugom dato bez da je trazio. Jeste tesko. I nije sramota priznati. Ljudski je sve sto si osetio. Takvi smo se rodili. Ako sebi priznas da nisi bas onakav kakav bi zeleo da budes ali i dalje iskreno zelis da te vide kao dobrog i pravicnog coveka - ti se potrudi i u tom pravcu kreni. Mozda i stignes.

Monday, March 6, 2017

Art Original Mixed Media Collage Artwork Colorful, blue, red, green, decor, whimsical houses- "My Street":

Uprkos svemu


Secam se, bila sam u trznom centru ispred prodavnice Sephora, mart, pre godinu dana, kada sam dobila poruku - procitaj ovo obavezno.... Stala sam, procitala i pocela da placem, na sred hola, ispred mirisljave radnje. Bile su to suze olaksanja, onog koji nastaje kad shvatis...covece, ja nisam luda, nisam sama, ima jos takvih kao ja, nije da "nesto nije u redu sa mnom", da preterujem, da sam preosetljiva, da nisam za ovaj vek i svet stvorena. Uz suze se javila i odlucnost ... jeste, tako cu i ja, samo kao carica, kad su vec ovoliko pritisli... Potrazim autora price, Ivana Tokina, za kog do tada nisam cula. Nadjem ga na Facebook i odmah, tu, ispred radnje, prvi put nepoznatoj osobi posaljem poruku..."Hvala ti za ove reci."

To je moc koju rec ima, samo ona moze to da ti uradi, da te iskida, smiri i ulije potrebnu snagu, istovremeno! Od tada, potezala sam tekst "Predrag kaze", kao kec iz rukava, kada je bilo nepohodno da se pomogne dragim ljudima. I uvek ista reakcija, prvo suze, pa odlucnost - da cemo i mi, kao carevi, samo tako ili nikako...Citala sam, kasnije, poneku pricu koju je napisao, nabavila njegovu knjigu sledeceg leta kada sam otisla u Beograd, ali ostao je ovaj tekst moj zaklon, energetski napitak, da mi da snagu kada padnem. Reci podsticajne, skoro navijacke, da se ne predas, da se ne plasis, da zivis svom snagom, slobodan i dostojanstven. Magicne reci, one u koje duboko verujem, dosle do mene slucajno, u jednom odlomku:

"Plače mi se, oplakao bih Cvetni trg, kao što bi možda trebalo, ali neću, ne da neću nego mi ne pada na pamet. Ali znaš šta ćemo, u stvari znaš šta moramo? Moramo da živimo kao carevi, uprkos svemu, i zbog svega. Dužni smo brate da kidamo, da pršti sloboda iz nas, da je crtamo klizećim startovima s dve noge i da ne marimo, da se ne plašimo, da ne hajemo ni za šta osim za život, dostojan čoveka, i za tešku slobodu, kad su već ovoliko pritisli. Je l` ti jasno brate da moramo?"

Jasno je - samo tako ili nikako. Zivot dostojan coveka. Uprkos svemu i zbog svega.


("Predrag kaze"- Ivan Tokin

http://inspirishime.com/predrag-kaze/ )

Sunday, March 5, 2017


Why Not . . . Make a Bucket List? | The Simply Luxurious Life:
Tacnost 

Amerikanac kad kaze doci ce u pet, dodje u pet. Sta mu je tesko. Ali nas covek, kad kaze pet misli pet i petnaest, a dodje u sest. Mi se medjusobno i zovemo " dodji u pet", a mislimo "dodji u sest". Ne volim ni da mi dodju na vreme, uvek mi zafali tih petnaest minuta. Tako da, nema frke, znamo se, opusteno, nismo na voz krenuli...

Nisam neka tacna, kasnim pet do deset minuta ili dodjem ranije od dogovorenog vremena. Tacna u minut nisam bila, verovatno, ni jednom do sada. Ne znam to. Na avion kada idem, tu sam uvek cetiri sata ranije, pogotovo ako je medjunarodni let, kao po pravilu cekam salter za cekiranje da se otvori. Nema mesta za nepredvidjene poteskoce na putu do aerodroma, tu se greska ne prasta.

Rastegljiv je pojam, to vreme. Ne volim sitnicare, ove sto su uvek u minut tacni i odmah drze predavanje cim se pojavis. Ili jos gore, ne odrze lekciju, ali se ukoce, pa se ti dobrovoljno odmah pravdas. Nije bilo devedesetpetice, otisla mi ispred nosa ili se sada u takvim situacijama na kljuc od kola vadim, kao, nisam mogla da ga nadjem. A zapravo, ja nemam osecaj kako da rasporedim sve sto sam isplanirala u skladu sa vremenom kojim raspolazem, uz to, ne volim nikakve stege, tako da ta kombinacija nije dobra ako hoces da stignes na vreme. Nema mi pomoci. Moji ljudi su me prihvatili takvu, a i ja njih. Imam neke koji kasne gore od mene, tu stvarno kazem pet a mislim sest. Imam i ove u minut tacne, tu se trudim, opasno gledam na sat dok se doterujem pred sustret sa njima. Nema ono, u zadnji minut mazem lak na nokte. Sa tim tacnim, skoro po pravilu, odem bez laka ili sam planski to sinoc zavrsila.

Svi smo osobenjaci. Veoma razliciti. Kada to tako posmatras, kada ne insistiras na nekim stvarima, makar bio u pravu, kada pustis da sve ide kako moze da ide, prihvatis sto ne mozes da menjas - lakse je. To je preduslov za prijateljstvo i ljubav. A gosti, kada god da dodju, donesu srecu i radost i krece uzivanje. To se posle jedino racuna. I pamti.

Friday, March 3, 2017


 Image may contain: table
Ljubavna prica

Urugvajski film. Egzoticno zvuci. Moze.

Filmski festivali za to sluze, da vidis nesto novo, sto retko imas priliku da pronadjes na regularnom repertoaru bioskopa. Potpuna mi je nepoznanica Urugvaj, zemlja, ljudi, obicaji, kultura, za kinematografiju da ne naglasavam, nikad videla ni cula ista o njihovom filmu. Ne znam sta da ocekujem, sve moze da me snadje.

Sta reci...pricaju spanski. Osim tog jezika, nema razlike izmedju mene u publici i glavne glumice na platnu. Kao da gledam neku od svojih drugarica kako mi prica, pomalo o poslu i deci, najvise o ljubavnim problemima. Sedimo u njenoj dnevnoj sobi, udoban namestaj, puno knjiga i raznih detalja...slicno kao kod mene, radnja slobodno moze da se prenese u ovu sobu, iz koje vam pisem.


Uvode nas lagano u film...Glavna glumica ima decka, vec duze su zajedno, tu su i njena decu iz prethodnog braka, zategnuti odnosi sa bivsim muzem. Uspesna je na poslu, ali dosta rastrzana zbog nezgodne sefice. Vidi se odmah - vole se, ona i taj decko, hemije ne fali, a ni rediteljeve spremnosti da nam pokaze kako je sa tom hemijom sve u najboljem redu. A onda, preokret...Ni iz cega. Ili da preformulisem- iz par recenica koje su razmenili - nastade kurslus.... Krenuse oni da se prepiru i raspravljaju, za cas se zaostrila mimika, ton i sadrzaj razgovora. Potrajalo je sve to, ne znam, pet minuta maksimum. Sta smo sve stigli da saznamo, da ne prepricavam, ali, nista ne valja! Kao najveci neprijatelji ! Razlog svadje - sitnice, kako je ko video nebitnu epizodu iz svakodnevnog zivota. Raskinuse oni, tu, u prvih deset minuta filma. Gotovo, ozbiljno prekinuli. Izvredjali - nemilosrdno.


Meni pocelo da se steze u grlu i stomaku, ona knedla sto se javi kad ti je tesko i mucno.


Sta ti je ljubav, ta izmedju dva ljubavnika...Pocne najlepse, traje zanos neko vreme i onda se neosetno, na zajednickom putu, izgubi mera, samokontrola, svest da ne mozes da drzis lekcije odrasloj osobi, da pricas voljenom bicu sto nikad nikome ne bi rekao, ni pomislio da kazes... Roditeljima, braci, sestrama, prijateljima...poslodavcima i kolegama, njima tek, ni u bunilu. Grube reci, ostre kritike, stvari za koje znas da ce zaboleti - kazes samo u ljubavnoj vezi. Nema razlike koji je narod i koja je zemlja...Urugvaj, Indija, Amerika, Rumunija...svi isto, ista dinamika, iste teske i nepotrebne reci, neki bes koji snazno izbija...a uzroci banalni, povodi nebitni.


Urugvajci su se posle dva sata peripetija pomirili, pa je film imao happy end, srecan kraj ili, ako Google Translate ne laze, "final feliz".

Ali, nisu me ubedili.
Ako snime nastavak, ne gledam.
Iste svadje dva puta da slusam, nema sanse.