Saturday, April 29, 2017




Oziljci

Mlada zena se suocava sa problemom. Postoji mogucnost da ce na licu imati oziljak, zauvek. Plasticna hirurgija ne moze da pomogne, ostace trag ako dubinski ociste problematicni deo lica. O tome saznajem od njene mame, moje drage prijateljice. Smireno mi prica. Preduzimaju sve da se druge opcije probaju, trenutno su u tom procesu, ali ne beze od radikalnog zahvata. Rade po savetu lekara, korak po korak.

Volim junakinju ove price. Znam je godinama, bila sam svedok njenog odrastanja, od klinke koja ide u osnovnu skolu, preko srednjoskolskih avantura, do odlaska na prestizan univerzitet.

Zastitnicki osecaj u meni se budi, uz bes sto se tako rano suocava sa problemima, sto joj zivot odmah deli lekcije, lupa samare i ostavlja oziljke. "Misli pozitivno, gledaj na to sa vedrije strane, zatvori oci i vidi siru sliku, ima mnogo vecih teskoca koje su mogle da te snadju, dobro si prosla, svaka muka je blagoslov jer ces bolje upoznati sebe". Ne moze ta prica. Mantranje ne mogu da ponudim detetu od dvadeset godina, to ce posle cetrdesete da deluje. Sta onda? Da je otreznim i kazem, duso, ovo je tek pocetak, dobrodosla u svet odraslih, sve su ti to zivotne prepreke, bice ih nebrojano.

U poruci, koju sam napisala kada smo je primali u klub punoletnih i ispracali na fakultet, pise: "Uzivaj. Zivot je lep". Milsila sam to. Nisam je lagala. Znacilo je - idi u suncani grad, zivi, uzivaj na plazi, smej se, voli, dopusti da te vole, igraj se, igraj, saznaj, nauci, otkrivaj, upoznaj. To treba da radis, tako treba da zivis.

A sada dopisujem...
Mozda ces ovaj i preskociti, ali oziljci ce dolaziti i ostajace na licu, telu i dusi. Ovo jeste pocetak. Svi ce biti tvoji. Svaki rez - deo tvoje price. Oblikovace te. Ne bezi od njih, vec se sa njima srodi. Hrabro i snazno, dostojanstveno. Samo tako. Tvoji oziljci su tvoja prica. To si ti. Ja nosim svoje. Mama nosi svoje. Sestru tek cekaju, a ti ces joj olaksati, kao sto je meni moja. Oziljci ne bole. Moji meni daju snagu. Pogledam ponekad u njih i kazem, hrabra si ti, svasta mozes da podneses. Oziljci ne izazivaju sazaljenje, nego postovanje sopstvene snage. Nema nista ruzno u njima.
Image may contain: one or more people

Prilika

Cekam da mi jave vazne vesti o zdravlju one koja me je rodila. Bolovi, ispitivanja, proces bez kraja. Taman kod jednog lekara zavrsi, salju je narednom. Nemoguca misija. Na tom putu niko nista ne kaze. To stvara prostor za najcrnja scenarija u glavi one koja sedi preko okeana, gleda u telefon cekajuci poruku i devet sati kaska, sto se satnice tice.

Stopio se dan sa celom nedeljom napakovanom losim vestima. Gora od gore je stizala, bolesti, gubici, neuspesni pokusaji. Sto bi se reklo, crno bez igde belog.

Strepnja, strah, strah, strah, paralisuci strah. Disi duboko, disi, disi. Pusti glasno muziku u kolima. Otupi, otupi, ne udubljuj se, samo povrsno. Vozi, gledaj oko sebe, ne udubljuj se, vozi. Otupi, otupi.

Telefon u krilu. Neprestano proveravam.
Satima tako.
Stize vest. Dok ukucam sifru, par sekundi. Vecnost.
"Sve je u redu".

Nema radosti. Posle duge strepnje samo suze olaksanja. Zahvalnost. Obecanje, bicu dobra, bicu pazljiva, zagrlicu cesto i cvrsto, strpljivo cu slusati, zapitkivacu, pricacu, zasmejacu. Zastacu, bicu prisutna. Iskoristicu svaki tren, kada mi se pruzi prilika.

Dok jos imam priliku.

Wednesday, April 26, 2017


Image may contain: 1 person, hat
Usamljenost

Osecaj da nisi bitan. Da su svi tvoji pokusaji da uradis nesto i napravis pomak u svom zivotu uzaludni. Da te svi koraci koje neumorno pravis nikuda ne vode. Da stojis u mestu, dugo. Da ces, izgleda, na istom mestu stajati jos duze. Da si mali. Da su svi drugi ljudi takodje usamljeni. Da ste kolektivno otupeli u usamljenosti.

Sve te price koje sada prezentuju sa svih strana - stavi sebe na prvo mesto, ne daj da ti energetski vampiri iscrpe snagu, zivi po svojim pravilima - preuvelicane su, nepotrebne. Hej, ne boj se, niko se ne bori za tvoje vreme i energiju. Nebitan si im. Otimas se i vices- ne dam ja na sebe - a tebe, prijatelju, niko ni ne napada, ne primecuje, ne trazi. Mozda samo najblizi ocekuju da zavrsis male poslove, skuvas, sklonis, raskrcis, nabavis, odes na posao.

Sam si sa sobom, imas vremena koliko hoces. Svakog novog jutra, smisljaj sebi zanimaciju, batrgaj se, zongliraj, radi sta znas, samo da ne preovlada tuga i uzasan osecaj da si nebitan i prolazan, da je jos malo od zivota ostalo, da ce i to malo proci u obicnim poslovima, slicnim danima u kojima treba kao madjionicar da stvaras stalno nesto novo, kako bi zivot dobio dinamiku i bio manje obican.

Ne znam nista, samo osecam, uzasno smo usamljeni. Ne treba da propagiramo okretanje sebi i svojim potrebama, nego okretanje jedan drugom. Da pricamo, smejemo se, zagrlimo, isplacemo, ohrabrimo zajednickom snagom.

Okretanje i otvaranje sebe drugima.
U suprotnom, sledi vreme usamljenika.

Tuesday, April 25, 2017

Image may contain: one or more people and outdoor

Rastanak

Vozimo se cerka i ja , kola lagano idu, guzva je velika. Pusta mi razne pesme sa svog telefona, izmedju ostalih "Liability" pevacice Lorde. Prepoznajem glas, znam njenu popularnu pesmu od ranije, sa radija, dosta mi je iritantna u proslosti bila. Ova pesma sasvim drugu emociju izaziva. Budi u meni tugu, neznost i setu, istovremeno. Kazem cerki da mi se pesma svidja, a ona pocinje da objasnjava o cemu se zapravo radi.

- Nju ostavi svaki decko u kojeg se zaljubi i jako je tuzna zbog toga. A onaj deo pesme u kojem pominje zenu, to je u stvari njena mama. Mama je uvek tu da je zagrli i jedina koja je voli celog zivota. Ali na kraju, ona svim bivsim momcima porucuje da ce da se ubije".

-E, bas da se ubije? Pevacica ne misli stvarno to da uradi, nego je sada rana sveza, pa u ljutnji i bolu to kaze. Kada ljubav ne uspe, puno boli. Strasno izgleda dok si mlad, posle poraz ne uzimas toliko ozbiljno, naviknes se, ojacas. Nikad covek ne treba sebe da ubije, pogotovo ne zbog ljubavi koja se ugasila ili nije postojala. Znas sta? Dve stvari su sigurne, da cemo svi da umremo i da cemo patiti zbog neuzvracene ljubavi. To nece zaobici nikoga.

Kako sam dosla dovde? Pricam sa cerkom o samoubistvu i nesrecnim ljubavima. Bas me hoce danas lepa emocije i laganica teme!

Stizemo kuci. Odlazim do kompjutera da proverim reci pesme. Jeste zamracila malo na kraju, ali dobro, mlada je pevacica, ima dvadeset godina. Pokvarila mi je cerka pesmu, ne bih obratila paznju na taj poslednji stih. Ostale reci u pesmi - neminovnost.

Desi se rastanak, budes ostavljen. Ostavis i ti. Ne jednom, vise puta. Svako to dozivi, nece moja cerka biti izuzetak, ma sta joj sada rekla, koju god smernicu pokazala ili savet dala. Nemam sta dalje da joj objasnjavam. Osetice sama. Slomljeno srce, povredjena sujeta, osecaj da si nepotreban, nedovoljan, zamenjiv, odbacen. Da se bez tebe moze.

Dok se nadje "prava osoba", dosta neuspesnih ljubavi dozivis i prebolis.

Neku ljubav ne prebolis.
Ili "pravu" osobu ne sretnes.
Sve moze da se desi.

Ali, da je svaki rastanak ruzan, ruzan je. Tu nema alternative.

Saturday, April 22, 2017

No automatic alt text available.
Naivnost

"Ti si dobra, srdacna, prostodusna, ne valja to. Ljudi su surovi."

Receno mi danas. 

Dobrota. Paznja. Razumevanje. Prihvatanje slabosti, svojih i tudjih. Nesavrsenost. Nikako zloba i zajedljivost.

U to sam oduvek verovala i nije me zivot kaznio zbog toga. Ne mogu da se setim nekoga ko je bio grub prema meni ili me prevario. Sitne ljudske slabosti, njihove i moje, pokvarile su neke odnose, bilo je to retko i neminovno, nije vredno pomena. Poneko nerazumevanje ili ignorisanje, nikad zloba i zlonamernost. Najvise je bilo ljubavi, paznje, smeha i lepih reci - to je moj stav u moj zivot donosio. Dobronamernost odobrovolji zver u coveku. Pred dobronamernim ona poklekne.

Imam zver u sebi. Imam, nego sta, upoznale smo se davnih dana. Gadna je i prljava. Nije slatko, roze prasence ni debeljuskasti, dobrocudni zeka. Prepoznala sam je. Proucavala. Pokusala da pripitomim. Nisam je hranila. Mozda je i otisla, ko zna. Dugo se nismo videle.

Cujem sada samo neke pticice kako cvrkucu. Cu-cu-cu. Pevaju. Mene ne nerviraju. Ako idu na zivce nekima, neka se samo odmaknu. Resen problem.

A dobrota... nikome stetu nije nanela. Naprotiv.

Friday, April 21, 2017

Image may contain: one or more people and people standing

Prosecnost

Probati i prihvatiti, dva vazna principa.
Probati sve sto zelis i prihvatiti sta sledi.
Uspeh, poraz, prosecan rezultat. Sta god ti zapadne.
Ne znas dok ne pokusas. Posle znas.

Uspeh. Prihvatamo ga, uglavnom, olako, kao nesto sto nam pripada. Podrazumeva se da smo posebni. Nasa deca, to tek, geni su cudo, a mi smo najbolje u njih utkali. Genijalci u najavi.

Poraz. Tesko padne. Ko voli da gubi?

Prosecan rezultat. Najtezi za prihvatanje. Kakva je - pa ne znam, prosecne lepote, nista joj ne fali. Jel' sladak - ono, normalan, nije los. Jel' duhovit - onako, i nije nesto. Trojka u osnovnoj skoli, zvono za uzbunu, bices djubretar. Sestica i sedmica na fakultetu - muka te hvata, kao da si pao ispit, krijes indeks.

U stvari, biti prosecan nije mala stvar. Naprotiv. I to se mora postici. I tu bi trebalo ostvariti sedamdeset posto na testu. U mnogim stvarima smo daleko ispod proseka. Doziveli bi neprijatna iznenadjenja kada bi nas testirali, iz raznih oblasti zivota.

Mogu da nabrojim pet stvari za koje bih bila presrecna da dobijem 50 posto. Pevanje. Ne bi mi dodelili ni pet od sto bodova kada bih se prijavila na neku audiciju. Matematika. Katastrofa. Znam da sabiram i oduzimam, vec kod deljenja i mnozenja bi zapelo. Sport, bilo koji, samo navijacki entuzijazam mogu da ponudim, pored dve leve noge . Vec posustajem. Koje dve ispodprosecnosti da nabrojim? Probanje novih stvari, nepromisljeno i impulsivno, mozda ubodem osam od sto. I peta, neka bude, strpljivost. Dva boda. Poklon od zirija.

Neobjektivnost, nesposobnost da vidimo sebe u pravoj velicini, nepostojanje testova znanja i umeca u stvarnom zivotu spasava nase sujete, cini da spisak ispodprosecnosti bude kratak i simpatican.

Nema nista lose u tome da budes obican covek koji nema medalje i priznanja. Veliki covek je svako ko zivi svoj zivot ne ugrozavajuci druge, gleda svoja posla, spreman je da prizna kada pogresi, gura sopstvenu pricu onako kako moze i pusta druge da cine isto. To pravi razliku, to cini svet boljim.

Prosecan covek je smeker u najavi, samo da ne bezi od sebe.
Ako je sto posto svoj, prvi je, pravi je.
Nema dva ista smekera.

Wednesday, April 19, 2017


Still life...

Promena

Da li je istina da je potrebno izdrzati 21 dan da stvoris naviku? Dobru naviku. Nesto sto vec dugo zelis, postace deo tebe ako izdrzis dvadeset jedan dan!

Imam par zelja, vec neko vreme provlace se u mojoj glavi, zapisujem ih na imaginarnim i stvarnim listama planova. Sta cekam? Gde je prepreka u ostvarivanju? Samo 21 dan i cap, stvorim naviku. Stvarno ima da probam! Inace ne verujem u takve procene, ali ovu cu licno da proverim. Ozbiljno cu da je testiram. Da vidim sta ce biti, hoce li se navika sroditi sa mnom.

Znas onaj osecaj kada sedis u cekaonici, cekas svoj red za vazan pregled kod doktora koji nije "opste prakse". Ima li goreg? Kako tada svet izvan prostorije specificnog mirisa izgleda savrsen. Ne bi da ga napustis, ni u ludilu. Kakav, bre, odlazak, ovde mi je dobro, cekaju me ljudi koje volim, imam jos bezbroj stvari da obavim. Slusaj, sve cu da uradim, samo ako mi sada kazu "nije ti nista". Ako mi kazu to, evo obecavam, promenicu sta nije valjalo, bicu bolji covek, jace cu voleti moje ljude, reci cu im nesto lepo svakog svackatog dana, grlicu ih i ljubiti, da znaju koliko mi znace, necu ni morati da pricam. Ali ja cu reci, ipak. I prema nepoznatim ljudima bicu pazljiv. Ako mi kazu, "dobro si, nije ovo nista", kunem se, reci cu zivotu - hvala ti, takav kakav si, dobar si, ja sam te olako uzeo, budala sam bio, ali necu vise biti, sada cu te ceniti i jos boljim napraviti, ima da te doteram, kao lutkica ces da budes.

Samo ovo da preguram, zapamticu trenutke provedene u cekaonici, seticu ih se kada izgubim volju, malodusno okrecem kanale na tv, prepirem se, cokcem kada me nervira sta ko prica. To kazes, snazno obecas. Zavrsis sta je moralo u toj zgradi da se obavi i krenes kuci.

Izadjes na ulicu, doceka te suncan dan. Samo sto ne zaplaces, tu, odmah, ispred zgrade. Gledas sumorna lica ljudi oko sebe, oni tek ulaze tamo gde si bio. Ti ih osecas, o kako ih osecas, kako si ih svastan, to sada nisu neznanci, prolaznici, nadrndani sugradjani, ne, sada bi da ih zaustavis na tren, zagrlis snazno i kazes, ej braco i sestre, sve vas volim i srecno tamo.

Izadji i bori se, u ovom gradu ima mesta za svakog od nas. Samo ti ponudi bolju verziju sebe. Onu iz cekaonice.

Tuesday, April 18, 2017


Image may contain: shoes
Uzor

-Mama, kako mozes da ga volis? Gledas ga zaljubljeno, a on zvace. Zatvori usta, tata.

Cujem sina kako prica. Ne znam sta je sve na mom licu mogao da vidi dok smo sedeli za stolom i doruckovali. Raznezenost, ljubav i toplinu, verovatno. Tog jutra zagledala sam se u njegovog tatu. Zamislila se, gledajuci velikog coveka sa svoje desne strane. Posle niza godina koje smo proveli zajedno, retko se to desava, ali ovog jutra bilo je drugacije i nas sin je uhvatio taj momenat.

Cega ce se secati, sta ce se u njih urezati, koje uspomene ce ostati neizbrisive, sta ce poneti sa sobom kada odu iz ove kuce?

Kakva sam u ocima svoje dece? Ponesto znam, rekli su mi. Placljiva, popustljiva, suprotno od stroga pa jos malo vise na tu stranu, uredna, sve sklanjam i to ih nervira, zezator, velikodusna, u kupovinu samo sa mnom da se ide. I tako, ima jos nekih.

Sta su sve mogli da vide gledajuci mamu i tatu? Zivot u najrealnijem mogucem obliku, obican, ogoljen, bez ikakvog pretvaranja. Snazne emocije, sreca, tuga, smeh, nezvoza, nestrpljivost, bucno neslaganje misljenja, netrpeljivost, neznost, briznost. Realni zivot i stvarne emocije.

Sta bih ja volela da cerka i sin vide u svojim roditeljima? Odsustvo straha od nametnutog autoriteta. Slobodu da budu to sto jesu. Pravo na misljenje. Nevaznost materijalnih stvari, pogotovo firmiranih. Svest da je najvaznija stvar u zivotu verovati u sebe i osloniti se na sopstvene snage, da je to vaznije od diplome, uspeha na poslu ili imovine koju mogu da steknu. Umece da se smiris, da savladas strah i dises pravilno. Dobrotu. Razumevanje drugih. Ne osudjivanje tudjih postupaka.

Vise od svega volela bih da im prenesem ljubav prema zivotu i radost. Da se lako nasmeju, da ne budu zlopamtila. Da ne zapinju grcevito, nego lagano sve da rade. Da ne odustaju od voljene osobe. Da neguju i cuvaju ljubav. Budu pazljivi. Ne budu sebicni. Ne precenjuju ni potcenjuju znacaj novca. Citanje u nenormalnoj kolicini. Cesti odlasci u bioskop. Putovanja, vise puta godisnje, umesto svih simbola imucnosti. Uzivanje u hrani, bez preterivanja, jer -ako -jedes- puno- bices- debela- izvini-ali- tako- je-celog- zivota- ima- da- pazis- sta- i- koliko- jedes- kada- preteras- smanji -odmah- dok- se - vratis- na- normalnu- tezinu-i- nemoj -da -variras-mnogo. Nije sramota plakati, mada, i tu imaj meru, nemoj za svaku sitnicu. Sifra "pull yourself together".

Sta ce biti, bice, sta ce od nas uzeti, uzece, ali imam osecaj da ce da valja.
Sloboda, dobrota, ljubav prema zivotu.
Milina.
"Idemo na Mars. Idemo na Mars."

Image may contain: text
Samopouzdanje

Spremam knjigu. Da se ne onesvestite kada je uskoro vidite. Odlucila sam da na jednom mestu prikupim tekstove koje sam do sada objavila na blogu. Pronasla sam ko ce to da uradi. Istina, nisam ni pokusala da kontaktiram nekog od izdavaca, ko zna sta bi bilo da jesam. Ima vremena, doci ce oni sami na moja vrata. Samo da imaju srece, da pokucaju na ona u Beogradu, dok sam tamo, da ne moraju da potezu do Amerike.

I sada, sou program nastaje. Osim nekoliko, koji odusevljeni idejom smisljaju stajling za promociju i listu zvanica, ostali ostaju zateceni informacijom da se knjiga sprema. Zabrinuti, pripremaju me na los ishod da se ne razocaram kasnije, pitaju imam li dovoljno prica. Uglavnom ignorisu, kao da im nista nisam rekla, cute, rec ne kazu i prelaze na drugu temu. Sve u svemu, na slab prijem je naisla moja ideja. Poredjenja su bila nemilosrdna, neminovna, sa velikim imenima, vise njih je pominjano, ali uvek nepovoljno po mene. Nisam ih jos obavestila da cu knjigu prevesti na engleski. To je sledeci korak. Samopouzdanje me nije napustilo.

Pesimizam i strah od poraza uvek koce. Ko zna sta smo sve propustili da vidimo i cujemo samo zato sto je preovladao neciji strah od neuspeha umesto zanos da proba. Ubedili ga da nije dovoljno bitan, jer na tom polju ima vecih od njega, vekovima unazad.

Ako ne probas, ako odustanes jer je ideja velika, gde to vodi, imali li to uopste smisla? I koji poraz moze da ti se desi? Probas, bilo sta sto zelis, pa nek ide svojim tokom.

Velikic je bio nepoznat autor kada je prve reci objavljivao. Pominjem gospodina jer cesto to prezime cujem. Moracu da mu poklonim knjigu kada dodjem u Beograd. Da se covek upozna sa konkurencijom. Vise nek zapne, ako misli i dalje da traje! Ta poseta mi je u planu, pre prevoda na engleski.

Nema straha, nema sramota me je.
Probaj sve sto zelis, dok to drugog ne ugrozava.
Ne shvataj sebe i svet preozbiljno.

Ako drugi hoce da proba, pusti ga.
Nemoj da ogranicavas svojim strahom i merom uspeha.

Strah, samo stetu nanosi.
Sujeta, najgori kocnicar.
Pesimizam, preruseni kukavicluk.
Dobronamernost, od neprocenjivog znacaja.

A tek kompliment ponekad da das, umesto tisine i ignorisanja! Da ne naglasavam koliko je tebi lako, a lepo onom kome je upucen. Neces biti manji covek posle toga, nego veci.

I tako dalje. Pisacu o tome vise, u romanu. Bice prilike.

Tuesday, April 11, 2017

No automatic alt text available.
Jutro

Svakog jutra pravim dorucak. Nikad ga ne preskacem i uvek je isti. Ovsena kasa kuvana u vodi dvadeset minuta. Orasi i bademi izmleveni u blenderu, stavljeni na vrucu kasu. Preko toga maline, kupine, borovnice, cimet i med. Kada nemam bobicasto voce izmiksam jabuku, ostalo je isto.

Kada je dovoljno toplo izadjem u dvoriste da doruckujem i uzivam dok je sunce blago. Moje dvoriste je najlepse ujutru. Ocistim ga od lisca i trunja koje je napadalo tokom prethodnog dana i noci, pa u cisto i osvezeno donesem kafu i knjigu. Sedim, slusam sum vode sa komsijine fontane, gledam drvo koje se zuti jer nikako da se setim da uberem limun. Na ogradi je manja rupa kroz koju komsija ponekad viri, nista strasno, ne radi to cesto pa se pravim da ga ne vidim. Ne smeta mi, nije dosadan, proviri samo na par sekundi. Ako mu to nesto znaci srecna sam sto mogu da mu pomognem. Nista ne krijem i razumem ljudsku radoznalost tako da smo dobri komsa i ja, nema nikakvih problema medju nama. Zahvalna sam sto gaji petlove, kokoske i kucice pa mogu da ih cujem svakog jutra i sto me sum njegove fontane smiruje.

Jutro nije moje omiljeno doba. Imam nizak pritisak, hajde na njega da svalimo krivicu. Kada se probudim imam najmanje energije, volje i dobrog raspolozenja. Kako dan odmice stvari se menjaju, postajem mnogo simpaticnija sebi i okolini. Ujutru moram da se ohrabrim i podstaknem kako bih uplivala u novi dan. Ne pucamo svi od volje i elana da zapocnemo dan utorak u mesecu aprilu. Regularan dan, narocito sredinom nedelje, trazi malo dobre volje i angazovanja.

Plivam svakodnevno, bez izuzetka. Drzim glavu iznad vode, ne dam joj da zaroni u svakodnevicu bezvoljno i malodusno. Bojim se da je necu podici ako potone. Zato plivam, razlicitim stilovima i sa promenjivim uspehom. Ima dana kada je lako i onih kada samo sto spasioce ne posalju dok se davim u plicaku jutarnje bezvoljnosti. Uglavnom plutam mirno, kao kada sam bila devojcica. Mogla sam satima da lezim na ledjima i odrzavam se na povrsini mora, zatvorenih ociju.

Umem da prepoznam kada se talas uznemirenosti i tuge podigne u meni, odjednom i bez spoljnih nadrazaja. Zatvorim oci tada, primirim se, skroz utisam, cutim. Par minuta samo, da prodje. I prodje. Nekoliko trenutaka kontrole spreci da uzaludno potrosim jutro i dan koji mi je dat.

Plivanje i "Dobro jutro, lepotice".
Izgleda da mora tako.
 Ruska je znala, pre svih.

Wednesday, April 5, 2017


Image may contain: kitchen and indoor

Kuhinja

Zena i kuhinja. Osetljiva, delikatna veza, uglavnom.
U mom zivotu nije neko opasno i omrazeno mesto, mada nije ni ono kojem se vracam rado i sa elanom. Uglavnom sam ravnodusna. Udjem u nju, skuvam sta sam isplanirala, istovremeno sredim sudove, izadjem posle sat vremena. Toliko o kuvanju i kuhinji, sto se mene tice.

Imam kome da kuvam, nema ko umesto mene.
Nase zene, kuhinja i Amerikanci, o tome cu sada.

Ubrzo po dolasku u Cikago upoznala sam Nadu, veselu i pricljivu zenu, rodjenu u tom gradu, dok su roditelji sa prostora bivse Jugoslavije, prva generacija pridosla u Ameriku. Do sedme godine i polaska u skolu nije govorila engleski jezik, nijednu rec, jer je zivela u delu grada gde se iskljucivo govorio nas jezik. Njena majka nikada nije naucila engleski, bila je domacica koja vodi racuna o kuci, muzu i dvoje dece. Nada je, u trenutku kada sam je upoznala, potpuno amerikanizovana sredovecna zena koja slabo govori nas jezik, tako da se komunikacija medju nama odvija na engleskom. Udata je za Amerikanca, uglednog advokata, ima dvoje dece i brine o njima. Voli da se druzi sa nama, divi se kako smo lepi, stasiti, obrazovani i duhoviti. Da je znala da takvih ima, birala bi ona muza medju nasima, sali se i podseca kako ju je majka, dok je bila manja, cesto zvala da dodje u kuhinju sa istim ciljem - da joj odrzi lekciju.

- Vidis onaj prozor preko puta nas, pitala bi majka.
- Vidim.
- I sta vidis?
- Vidim coveka kako pere sudove.
- E dobro. A ko ovde pere sudove?
- Pa ti...
- Zapamti, tako ces i ti da peres celog zivota, ako se udas za naseg coveka. Onaj cika preko puta, to je Amerikanac i on pere sudove.

Nada se potom, u zaru price, prebacuje na nas jezik i dodaje:
-Ja sam sebi govorila, nikad nas covek! Da mu mesim pitu, da me pita "gde si bila". Nikada.

Smejemo se svi, smeju se i nasi muzevi, nista ih Nada nije uvredila, ni mi zene, nismo se potresle. Kasnije smo bezbroj puta citirali "da mu mesim pitu, da me pita gde sam bila", razlicitim povodom, uvek kao dragu anegdotu.

Zivim dugo medju njima ali ne znam kakvi su Amerikanci, ne znam sta se desava po kucama u vreme rucka ili vecere, ko sprema, ko sklanja, ko pere, ko cisti. Da li je Nadina mama bila u pravu ili ne? Ne znam. Znam samo da me nervira komsija iz kuce do nase, kada me budi u pola osam ujutru, subotom! U cik zore eto njega ispred kuce, igra fudbal sa decom, vice, navija, poducava, bodri, vristi kada daju gol. Dodje mi da izletim napolje i pitam, pa da li si ti covece normalan, imas li dusu, robote?! Uzasno me nervira tata-komsija, imam osecaj da glumi glavnog junaka americke porodicne serije. Daleko bilo da mi je on zapao za muza! Ne znam da li pere sudove, ali znam da ustaje u sest, pika fudbal u sedam, ruca u podne, dok sam ja za sve to vreme eventualno dorucak zavrsila i pijem prvu kafu.

I sta sada da kazem cerki? Vidis ovog u kuci do nase, nemoj slucajno da se prevaris i udas za takvog, ima u sest da ustajes i vikendom. Vidi kako ja pored tvog tate, do deset spavam!

Necu, naravno.
Ja ne drzim lekcije, samo pisem.
Ako procita, procita.
Udaja je lutrija, ali sudovi nisu glavna premija.

Monday, April 3, 2017

Image may contain: sky, plant and outdoor

Glas razuma

"Nemoj se raspravljati, samo saopšti presudu."
Procitala sam recenicu i odmah je poslala dalje, onoj kojoj sada treba.

Sledi odgovor...genijalna misao, tako je, saopsticu sta imam, bez daljeg objasnjavanja...Kaze Ona, koja celog zivota objasnjava i kad je niko ne pita, misli sto koraka unapred, pretpostavlja sta ce ko da kaze pa smislja odgovore za svaku od opcija, pazi da ne povredi, ne naudi, pravi planove unapred, proucava sva moguca scenarija i posledice koje njena dela mogu da prouzrokuju. Neumorna decenijama, glava koja i kad spava razmislja, kuca tik-tik-tik kao tempirana bomba...Bas ce sada, posle ove recenice, da presece i saopsti presudu kome mora. Jedna recenica. Toliko. Dovoljno.

Verujem joj. Nisam slucajno poslala, osecam, pronacice je ove reci, zrela je za preokret. Pa sta ako je celog zivota objasnjavala, ostatak nece. Nikad nije kasno. Moze covek da se menja, kada oseca da ne ide ovako kako je uporno gurao, na cemu je insistirao, verovao da moze samo tako i nikako drugacije. Moze drugacije, nije zid ili bandera, savitljivo je i promenjivo bice. Menja se nesvesno, dolaze promene kad ne zeli, uvuku ga, pa pliva gde ga bace. Moze da uskoci i svojevoljno u taj talas promena, nije zabranjeno.

Nema potrebe za raspravom, ako si odlucio. Nema okolisanja, znas istinu u glavi i srcu, nije lepa, pa petljas nesto, mrmljas, nikako da kazes, glupo ti je, zao ti je, joj, da se ne ubije... Onaj preko puta vidi da presuda dolazi, ali okrece glavu, samo sto ne zvizduce i kaze "vidi pticu", toliko se brani i zavarava, svesno se za slamke spasa hvala, glumeci da ne vidi. A vidi. Mucenje za oboje. Nepotrebno.

Sednes, razmislis, odlucis. Kratko i jasno kazes sta imas, nije prijatno ni lako, ali niko stradati nece. Sazaljenje je prepotentno sa tvoje strane i uvredljivo za osobu preko puta. Veoma uvredljivo. I kakav je to argument - plasim se da nesto nepromisljeno uradi?! Nemoj da pridajes sebi toliki znacaj i ne nasedaj na prastari stos "drama queen". Nemam za njih milosti, zato se za mene ne lepe. Njima treba publika, a ne glas razuma. Moj mili glasic oni ne zele da cuju, nista im se ne svidja.

Giverny, France...I Love Cobblestone streets...-Mari:
Hrabrost

Ne moze svako. Da moze, bilo bi lako i sve price bile bi bas onakve kakve treba da budu. Otici iz price koja ti ne odgovara, kojoj ne pripadas, gde osecas da drugima ne prijas, nesiguran, nezadovoljan, uznemiren, to moze samo Hrabar. On se ne pravi blesav i naivan, kao, nije nista video i osetio. Hrabar se nikad ne pravi blesav.

Hrabar sebi prizna istinu. Potom radi ono sta treba kako bi se neprijatna prica zavrsila. Veruje da se svet nece raspasti posle promena koje planira da ostvari. Zna da nije bespomocan. Zeli da mu bude bolje. Nece da muci sebe i druge aktere price. Hoce da ne strepi, da nema nelagodan osecaj kako stalno negde gresi. Usamljen, dok je u drustvu, ne pristaje da bude.

Hrabar se ne zavarava da ce se stvari pokrenuti na bolje same od sebe, vremenom ili kada se neko potrudi i promeni. Hrabar vidi da se ovde niko truditi nece, osim da gura pricu po starom. Zivot je jedan i nije beskonacan, zna Hrabar, ne zaboravlja to nikada i ne zeli uludo da ga trosi.

Hrabar se postaje vremenom, postepeno, polako, uporno, mic po mic. Hrabrost se neguje i jaca tako sto sebi pricas, podstices se, bodris, ne mucis mislima o losim scenarijima, nego mantras "ne bojim se - ne plasim se - uspecu - mogu", ponavljas dok se ne umoris, pa opet i opet. Ne dodje hrabrost na prvi mig i zov, nakupi se dosta teskih trenutaka, puno neuspesnih pokusaja da se presece i prelomi.

Hrabrost je priznati sebi istinu. Vera u sopstvenu snagu. Zelja da se sebi pomogne. Bez zavaravanja, trosenja svog i tudjeg vremena. Ne insistirati na prici koja je ispricana i zavrsena.
Hrabrost je spremnost na promenu.