Saturday, December 31, 2016

Putovanja


Postoji li lepsa rec od ove? Obuhvata sve sto volim - slobodu, uzitak, nova iskustva, saznanja, opustanje, sunce, otkrivanje skrivenih lepota nepoznatog grada. Svest da nisam sama ni posebna, ili jesam, ali samo malo. Smirujuca spoznaja da postoji neistrazeni svet i drugaciji ljudi izvan poznate zone. Problemi ostavljeni kod kuce gube snagu i ne izgledaju neresivi kada se od njih udaljis... Nista lepse od putovanja!

Onog dana kada mi je bilo tesko, kada sam se uplasila najvise, doktor je rekao - opustite se Mila, mislite na nesto lepo, rasterecujuce, izvan ove sobe... Nisam zamisljala decu, znala sam da bi me to uznemirilo...Primirila sam se, zatvorila oci i pocela da zamisljam... Barselona, jutro, suncano, svetlo, toplo, tiho... Sedim na trgu, mirna sam, opustena, pijem kafu, gledam prolaznike, vidim kako se smeju, pricaju, fotografisu, zagledaju mape, srecni su i pomalo umorni...Vidim lice drage osobe, opusten je, smesi mi se, cutimo, lepo nam je...Nisam bila u Barseloni pre toga niti o njoj razmisljala. Nejasno je zasto sam bas nju izabrala. Bila je to moja verzija grada, izmisljena u teskim trenucima, da pomogne i udalji od straha koji me je snazno stezao u toj sobi...

Godinu dana kasnije, zaista sedim na trgu u Barseloni, lepsa je nego u mojim sanjarenjima...Toplo je, pijem kafu, gledam prelepe fasade, ljude oko sebe, cutim, mirna sam, uzivam... Zahvalna sam, vise nego ikada, sto sam tu, sto se ostvarilo, sto je zivot cudo- tesko i lepo na smenu, sto vise nisam u onoj sobi i ne moram da mastam da bih se osecala dobro... Dani u Barseloni, zahvalnost, mir, spokoj, sreca, ...

Mislim o tome juce dok se vracam sa porodicnog odmora. U kolima smo, ispricali smo se u prethodnih nedelju dana pa bi sada svako da cuti i slusa svoju muziku. Ocekivali smo osam sati voznje, ali je guzva oko Los Angeles produzila celu pricu na jedanaest sati. Sta reci? Kako opisati to iskustvo? I ono je deo magicne reci sa pocetka teksta. Prvih cetiri sata fino prolazi, dok nam rade baterije na svim spravama koje imamo. Slusamo muziku, ne znamo jos za guzvu kod LA, jedemo cokolade, pijemo kafu, nije lose, dobro napredujemo... Onda baterije pocinju da umiru, sinhronizovano... Ostaju dve opcije, radio i moji CD-ovi. Radio registruje samo meksicke stanice sa veselom muzikom i jednu sa okorelim reperima. Sta ja imam u ponudi...cekaj da proverim...pa imam Massima, Annie Lennox, Joe Cocker, Leonard Cohen, Sade i zalutalu kompilaciju Marije Serifovic. Deca presudjuju, reperi i to na 20 da pojacam, ne cuje se dobro pozadi. Cutim, trpim, kad puknem, smanjim malo, pa opet pustim. Ulazimo u planinski deo, gubi se signal, nervoza raste. Ne volim tisinu, sada bi i reperi valjali. Jaka kisa pocinje, magla se spusta, mrak je sve gusci..Barem smo izasli iz LA, tesi vozac nervozne saputnike. Stizemo kuci oko deset uvece, hladna je, nije se grejala danima, frizider je potpuno prazan a deca su gladna...


Znam, zaboravicu sve to do jutra. Magiju putovanja te sitnice ne mogu da pokvare.




Crno i belo


Buran i glasan razgovor vodi se medju zenama koje sede u basti restorana. Prilazim, sada vec jasno cujem, to je ozbiljna rasprava o vaznoj temi. Osecam kako raste napetost koju donosi neslaganje misljenja.

-Zasto mlade dame sede same, salim se dok spustam tasnu i sedam na prvu slobodnu stolicu. Gledaju me tako da odmah shvatam kako nisam mogla gori trenutak da izaberem za ovaj prastari stos.

S kim da sedimo, vidis da je sve ludo, iskompleksirano, emotivno osteceno, ko kome vise prilazi, samo klinci i ozenjeni, a i oni retko, sama ima da sedim do kraja zivota, niko mi ne treba, dosta mi je luzera, lako je vama dvema, udate ste i imate decu , sta nas tri vise da cekamo...Istovremeno i nervozno odgovaraju, postavljaju pitanja, ne cekaju odgovor.

-Ja bogami vise nikog ne cekam, idem u Prag na vestacku oplodnju, toliko zelim da budem mama a vreme protice, kaze prva, neudata....

-Sta pricas, pa to je tako sebicno, zar bez oca da raste, nema sanse, usprotivila se druga, neudata ali protivnik takve avanture.

-Ja ni luda ne bih to uradila, sama da podizem, I ovako mi je tesko sa muzem, bez njega ne bih mogla ni da zamislim kako bi bilo, nadovezuje se treca, udata, sa jednim detetom...

-Ja necu sama da radjam, ali razumem je, sta da ceka vise ako zeli svoje dete, i ko ti je sta obecao u zivotu, nista nije sigurno, moze da se uda i ostane udovica sa bebom, moze muz da je napusti, ma ima raznih primera da ih ne nabrajam sada, kaze cetvrta, neudata.

Ja, peta, udata, sa dvoje dece, gledam ih, tek sam stigla i volela bih da se ne uplicem u ovu raspravu, ali vidim da se i moje misljenje iscekuje. Nista nije crno ili belo, ni jednostavno, pocinjem monolog... Radis sta mozes u datim okolnostima, doneses odluku koja ti izgleda najbolje i ne znas kuda te to dalje vodi. Idi u Prag ako si spremna, pitaj pre toga najblize da li su raspolozeni da te podrze, mada i bez njihovog blagoslova mozes da odes. Nije vazno sta bih ja uradila u zamisljenoj situaciji ili bilo koja od nas. To nije scenario koji sada zajedno pisemo pa da predvidjamo srecan ili tuzan kraj. Jos manje je vazno misljenje dezurnih kriticara. Tu ces biti vazna samo ti I beba, ako sve prodje kako treba. To ce biti vasa prica, zapoceta u Pragu. Nece biti ni crna ni bela, imace sve boje, sve nijanse koje samo zivot zna da naslika. Znam, nisam ti pomogla, mada bih volela, nisam ti ni odmogla. Odluka je teska i samo tvoja.


Thursday, December 22, 2016

See other ideas  http://whymattress.com/home-decoration/:


Praznici


Dobijam poruku: "Da li vasa deca jos veruju u Deda Mraza?". Samo to pise. Pogledam ko salje. Deann, mama koju znam iz skole u koju nam sinovi idu, najbolji drugari godinama. "Mislim da su moja deca odlucila da veruju. Kakva je situacija sa vasim sinom?", odgovaram. "On jos veruje. Pusticu ga ove godine, ali sledece ima da mu kazem da ne postoji!!!". Dobro, bice dovoljno vremena, smislicete do tada nesto, tesim uznemirenu poznanicu. Ne usudjujem se da joj obajsnjavam, znate, mi slavimo americki i srpski Bozic, Novu godinu, Materice, Oceve, vezuju nas deca za noge pa mi cupkajuci donosimo poklone da nas odvezu, i uz sve to, ja sam za njih i dalje Deda Mrazov Asistent!

Planirala sam da krajem decembra pisem o Novoj godini, kicenju jelke, Bozicu, poklonima, novogodisnjim odlukama...Izabrala sam slike, lepe, vesele, crvene, radosne...Napisala sam nekoliko recenica, kao je nezgodno kada zivis u toplim krajevima, nista ne mirise na zimu, kitis jelku u kuci dok je napolju dvadeset stepeni, ne osecas praznicno uzbudjenje.... Ne znam tacno kada i zasto, mozda jer sam se setila Novih godina koje sam docekivala kod kuce kao devojcica, ali pogodila me toliko snazna ceznja za Beogradom da sam prestala da pisem.

Dosta sam disciplinovana, ne udubljujem se cesto u razmisljanja koje me rastuze. Pobegnem od te vatre neprijatnih misli cim osetim toplinu tuge koja mi se priblizava, zavaram se necim drugim. Ali sada sam pustila. Ide mi se u Beograd, mnogo! Odavno me nostalgija ne muci, cesto se nerviram kada sam tokom leta u poseti rodnom gradu, ali ovog decembra nije tako, ovog mi se ide. Bljuzgavicu, guzvu, nervozu, redove, samonikle tezge sa nepotrebnim sitnicama, Kineze oko zgrade, ma sve bih sada da vidim. Domace torte i ruska salata, koju inace ne volim, fali sada i to. A najvise razgovori sa dragim ljudima u toplim stanovima, njihov smeh, zadirkivanje, vesele price...

Misli mi prekida zvono na vratima. Rich, komsija iz kuce preko puta. Dolazi malo ranije da nam cestita Bozic, ide sutra kod cerke u Oregon, nece biti tu za praznik, pa da se izljubimo i razmenimo poklone. Grli nas sve dobri dekica, kaze da nas voli, da smo mi njegovi najdrazi susedi, da ce navijati za Srbiju sledece nedelje kad budu igrali kod nas u komsiluku, ima da ponese i onu zastavicu sto smo mu doneli prosle godine. Daje nam slatku pitu koju je sam pravio i poklone, uzima ono sto smo mi spremili za njega, srecan je, nije trebalo, bas smo preterali... Suzdrzavam se da ne zaplacem tu pred njim, od neke miline, ljubavi koju upravo dobijam i one tuge od malopre. Ljubav i toplina, to je ta novogodisnja magija, ima je na raznim mestima, nosis je sa sobom, delis nekim novim ljudima, dobijas nazad od onih koji ne govore isti jezik niti slave isti Bozic. Ali to vam ne smeta da budete dobri ljudi jedni drugima... A Beograd, on mi i dalje nedostaje, ova prica ce imati realan kraj.

Srecna Nova godina!

Saturday, December 17, 2016



Sloboda


Petak vece, poslednji skolski dan ove godine i pocetak raspusta, sedim za pisacim stolom. Iza mene na krevetu gomila opranog vesa ceka da bude slozena, kuvanje sam upravo zavrsila, sudove ne. U sred tog vasara pocinjem da pisem i kucam naslov "Sloboda".

Umorim se povremeno od cinjenice da neprestano imam neku funkciju...cerka, mama, supruga, prijatelj, rodjaka, komsinica,... da uvek neko nesto ocekuje od mene...Da nisam samo ja Ja, moje misli u mom telu. Smenjivanje raznih uloga, osecaj odgovornosti da se uspesno uradi ono sto se ocekuje ili podrazumeva - umara, ali na kratko. Ono sto me zaista ostavi bez snage je moja glava i misli koje se u njoj roje kada sam uznemirena.

Strahovi i Misli jedine mogu da uzmu moju Slobodu.

Borba u meni pocinje, tu se i zavrsava. Glava, srce, vrat, grudi, stomak - tu se bitke odvijaju, zavisi kako kad, bojno polje nije staticno. Sve sto dolazi spolja, razne obaveze, ljudi, nasi lepi ili komplikovani odnosi mogu samo da me uspore i na kratko zakoce. Odlozim nesto sto bih volela da radim zbog onog sto moram prvo da zavrsim, povremeno stavim zelje dragih ljudi ispred svojih, ali to me ne uznemirava, to me ne pomera, moze malo da iznervira.

Strahovi i uznemiravajuce misli- oni mi uzimaju slobodu, to me muci. Pocninju naglo, burno, snazno. Borim se sa njima sama, ne pricam drugima, ne trazim utehu ili razumevanje izvan sebe. Znam, moram ovo ja. Naucila sam koje je moje oruzje u toj borbi, sta deluje. Neke obicne i svakodnevne radnje me umire, znam tacno koja za sta pomaze, uz delotvornu muziku za svaku od tih specijalnih prilika.

Mir u glavi, odsustvo misli koje uznemiravaju i podsticu strah- to je jedini oblik slobode. Ako se izboris za nju, ako imas svoj nacin da je osvojis kada te povremeno napusti- tvoja je, bez obzira na spoljasnje okolnosti i zahteve drugih, ljubav koju dobijas ili ne dobijas. Sloboda od tebe zavisi i u tebi zivi.

"Obozavam te mama, najbolja mamica ikada. I-KA-DA!!!", upravo ulazi u sobu sin da me poljubi, zagrli. Naglasava vise puta svaki slog reci "ikada" i prekida me u pisanju. Hajde da ti pokazem nesto. Prestajem, ustajem, idem sa njim da vidim sta zeli..... Moram posle da sredim sudove. I ovaj ves da slozim..

Tuesday, December 13, 2016

Terraced backyard:
Dvoriste

Svake godine sestra dolazi kod mene u posetu i ostaje dve do tri nedelje, koliko joj obaveze dozvole. Naslusalo se moje dvoriste svakakvih prica i filozofiranja. Sreca da je najblizi komsija Meksikanac, ne razume nas jezik, inace bi poludeo - uvek isti repertoar tema.

Neumorne smo. Obe recite i ne toliko u materijalnom svetu koliko u svetu price, knjiga, analiziranja ljudi i dogadjaja. "Znas sta sam razmisljala..." je najcesca recenica kojom zapocinjemo razgovor. Entuzijazam nas ne napusta, pravimo planove kako cemo da menjamo zivot, secamo se ljudi i dogadjaja iz proslosti, analiziramo aktuelna zbivanja i njihove aktere. Na slican nacin dozivljavamo i prezivljavamo lepu, surovu ili monotonu svakodnevicu.

Pricajuci i saleci se na svoj i tudj racun olaksale smo jedna drugoj teret koji zivot namece, sacuvale radost i volju. Ohrabrile se da napredujemo, da se borimo za unutrasnji mir. Dale smo i dobile snagu potrebnu da se prebrode teske zivotne prepreke. Godine prica, razmisljanja, citiranja pametnih ljudi - to me je spasilo. Bolja sam verzija sebe postala u ovom dvoristu.

Bilo je tu i teskih momenata, nije joj bilo lako par puta, minimum. Nespretno izabrane reci, surova iskrenost u nezgodnom momentu, netakticnost, sve to mogu da donesu cesti i dugi razgovori. Ne utese oni uvek. Sreca je imati dobre ljude uz sebe. Nikako ljutise, vec one koji imaju veliko srce i ne zameraju lako. I dvoriste, lepo kao ovo moje. I komsiju koji govori strani jezik. Mada, ovaj moj mozda i nije toliko zainteresovan za sadrzaj razgovora. Njemu je, izgleda, vaznije da proveri je li situacija pod kontrolom, kad nas dve pojacamo brzinu i ton. Virne on, povremeno, kroz rupu na ogradi. Izgleda da komsijska radoznalost i zabrinutost ne poznaju jezicke barijere.:)

Monday, December 12, 2016


Prakticni saveti

Nisam sigurna koje bi sve osobine nabrojali ljudi koji me poznaju. Za jednu znam, nepogresivo. Mozda ne bi koristili istu rec, ali znacenje bi bilo jasno. Uredna. Minimalista. Organizovana. Ovih dana situacija se promenila, usudila bih se reci, izmakla kontroli. Neka i ova kuca jednom vidi "kreativni nered"! Privremeni.

Nema vise zavaravanja. Kada si mlada, govoris, necu ja kao moja mama. Kada porastes, ili jos uvek zivis sa mamom, ili si u slicnoj situaciji koju si mislila da izbegnes. Ako nemas kucnu pomocnicu koja SVAKODNEVNO dolazi, nema ti spasa. Pisem zenskom rodu, mada znam i muskarce koji imaju isti problem, ali su redji. Nije mi ovde cilj da se borim za zenska prava. Samo pokusavam da pomognem i zenama i muskarcima koji se svakodnevno suocavaju sa ciscenjem kuce. Sizifov posao, uporan i dosadan, a rezultati mukotrpnog rada skoro nevidljivi i kratkotrajni. To je posao koji sam temeljno proucila, saznanja nebrojano puta testirala u praksi i pretocila u par prakticnih saveta.

Prvo, PRIHVATANJE. Kao i za vecinu stvari u zivotu. Najbolje je ne opirati se, ne svadjati sa sobom, ukucanima, nepravednim drustvom. Ako je pao izbor ti ili kucna pomocnica, znas odgovor!

Drugo, BACAJ, bacaj nemilosrdno, ne daj da se stvari nagomilaju. Mozda za pocetak, probaj da ih i ne kupujes, ali, ne znam, za ovaj deo nisam ekspert. Naravno, pokloni, ako ima zainteresovanih. Vazno je samo da ih se oslobodis. Sentimentalnost ti je u ovim trenucima opasna i zla maceha. Nemaj imati mnogo milosti za stvari-uspomene, nego radikalno samo, moras tako.

Trece, i najteze, REDOVNO. Same se nece skloniti, pa ih, kad god mozez, odmah vrati na odredjeno im mesto. Nagomilavanje je tvoj najveci neprijatelj!

Cetvrto, i najvaznije, NE DETALJISI. Nered i prasina ne ubijaju, osim ako si alergican pa ti stvarno smeta. Sredi sve, globalno, samo povremeno briskaj, pomeraj namestaj i slicno. Niko se nece zavlaciti iza kauca, podizati tepih i detektivski pomerati zavese. Ne moras ni ti.

Eto, toliko sam se setila, otkrila sam tajnu svog uspeha! Probaj, mozda ti ovi saveti budu od pomoci. U zivotu mora da se prihvati ono sto je neizbezno, ali ti sve to polako, lagano, uz muziku uradi. I samo opusteno. Nisi ti na tockice!

Sunday, December 11, 2016



Uspomene


Nisam pricala deci o svom zivotu, mozda par dogadjaja samo - da sam bila profesorka istorije u skoli (da li si bila stroga, zanimalo ih je), da je njihov tata na pocetku naseg zabavljanja tvrdio kako navija za Zvezdu u zelji da mi se vise dopadne, da sam cesto igrala zmurke, lastis sa devojcicama, oblacila i frizirala lutke koje se smeju i placu...Mislim da su to sve anegdote koje sam sa njima podelila. Ne volim da pricam o proslosti, svojoj deci ponajmanje. Nisam volela ni kad su moji roditelji evocirali uspomene. Od prica koje odrasli vole da prepricavaju ne znam sta deca stvarno cuju i koliko ih razumeju. Ono sto se zapamti, sto ostane i kad porastu je slucajno pokupljeno, nesvesno upijeno.

Neke tatine recenice izviru nepozvane..... nikad se ne smrkne dok ne svane.....uvek sebi kazi-ja to mogu.....nemoj da se svadjas, popusti, sto bi se sekirala......pridji prva i pomiri se, bice ti lakse.....cu, ces, ce, cemo, cete, ce..... Secam se, mala sam, gledam tatu dok se brije, stojim naslonjena na vrata, on mi se se smesi iz ogledala dok ja pratim sve pazljivo, nesvesno pravim grimase i istezem obraz, kao da se i ja brijem. To sve pamtim.

Mama i ja u kuhinji, pravimo tortu, opusteno razgovaramo dok mutimo jaja za fil, lagano spremamo hranu za rodjendane i slavu. Svojim nacinom zivota i manirima, potpuno nesvesno, pokazala mi je kako se ponasa dama koja nikad ne psuje, ne ogovara, ima lepu rec i osmeh za svakog prolaznika ili prodavacicu. Gledajuci kako ljudi reaguju na nju, videla sam koliko je lepo biti zena koju vole i postuju, za koju svi reci ljubavi imaju. Uvek i za sve mama je bila Gospodja Duda. To je lekcija koju sam usvojila, preslisavam se cesto i volela bih da na toj temi doktoriram.

Secam se putovanja kolima na more. Sestri i meni bi napravili krevet na zadnjem sedistu, da spavamo tokom dugog puta, a oni bi tiho pricali napred. I tate kako govori, gledajuci kolonu automobila iz suprotnog smera, "blago ovima, vracaju se kuci, njima je odmor prosao". Nije voleo more, ali je isao zbog nas tri. Nisam to zaboravila.

Cega se moja cerka sada najradije seca? Jutro, vozi se biciklom do skole sa svojim tatom koji pored nje pesaci. Iznenada pocinje snazan pljusak, ona ima kabanicu a tata nista, ali sve do skole ide uz nju i kisne. To joj je najdraza uspomena i uvek je sa istom neznoscu isprica. Ali kada isti taj tata pokusa da je oko necega posavetuje, potpuno se iskljuci, u ocima se pojavi onaj staklasti pogled koji imaju ljudi kad se izmeste i uopste ne slusaju.

Nista na silu, strogo planski i tematski. Svesno odrzana predavanja deca retko prihvate i primene u praksi. Posmatranje ponasanja roditelja, uspomene koje nosimo iz detinjstva i navike porodice u kojoj smo odrasli, to nas obelezi. Zato pokusavam da budem opustena i vesela, sa nadom da cu decu nahraniti dobrotom i radoscu. Izborice se oni za svoje mesto, koliko njihove moci i objektivne okolnosti budu dozvolile. Ali ljubav koju dobiju nosice zauvek sa sobom. Jer ljubav nikada ne gresi! Bila sam voljeno dete, lekcija ljubavi i briznosti se urezala u mene i oblikovala me. Zato sada svoju decu samo volim, uz jedan savet - voli, smej se sto cesce, budi dobar covek. Da, i jos jedan- bezi od baksuza, tu nema pomoci. :)

Friday, December 9, 2016

Osuda
Prosla je decenija od kada sam otvorila svoju Facebook stranu. Delila sam slike velikodusno, postavljala odlomke iz knjiga, spotove sa YouTube, komentarisala tudje postove, gledala slike prijatelja, slike prijatelja prijatelja, slike prijatelja-sve-do-petog-kolena-prijateljstva. Desavalo se da znam kako je nekome uredjen stan, ko su mu rodjaci i gde je isao na letovanje, a da ga nisam upoznala ni uzivo videla. Blesavo, priznajem. Povlacila sam se, vise puta, kada je zasicenost mojim i tudjim pricama postajala opterecujuca, i vracala se posle kraceg odmora. Volela sam taj koncept "ti si glavna zvezda svoje profil strane" i nikada me nisu pokolebali komentari onih sa drugacijim vidjenjem, to me nije licno pogadjalo, razumela sam da ne prijaju svima iste stvari. Verovala sam da se u doba mobilnih telefona ne gubi neko kvalitetno vreme zbog aktivnosti na drustvenim mrezama. Dok cekas u redu da nesto platis ili prijatelja da dodje na kafu, zavaras nervozu i dosadu proverom situacije u virtuelnom svetu. Ne cekas postara na otvorenim vratima da ti donese pismo, pa ti to remeti ritam dana! Telefon je uz tebe, prati te gde god da krenes i sam oglasava svaku pristiglu poruku.

"Nove tehnologije" su donele dostupnost informacija, slika, misljenja. Svako ima priliku da iznese svoje i cuje tudje misljenje. Ne vidim nista lose u tome, mada me ponekad optereti "visak informacija". Citajuci sve te tekstove i brojne komentare, primetila sam da ljudi nerealno vide sebe, a ostro osudjuju neistomisljenike. Dominira stav ja valjam-drugi ne valjaju. Ali, ne da malo ne valjaju, nego mnogo ne valjaju! Neobjektivnost u sagledavanju sebe, velicanje sopstvenih vrednosti, strogost u proceni drugih, lakoca osudjivanja, licna preosetljivost I nedovoljna saosecajnost kvare ljudske odnose i ometaju realno sagledavanje sebe i drugih. Produbljuje se jaz medju ljudima, netrpeljivost raste, svadjaju se i oni ciji se zivoti nikada nisu i nece dotaknuti. Sukob i u virtuelnom svetu! Pored realnih antipaticnih osoba, mi sada imamo i nevidljive protivnike, cije negativne reci bole istom jacinom.

Svi smo slobodni da budemo ono sto jesmo! Razumi, ne osudjuj, sta ti je tesko. Mozes i da ignorises, uopste nije lose resenje. Samo nemoj da se ljutis, procenjujes i osudjujes onog ko drugacije zivi i razmislja. Pokazi razumevanje! Budi u stvarnosti ta dobrica iz svoje glave i svoje price! Nije lako, ali vredi pokusati. Ja cu prva, probacu sto cesce.

Tuesday, December 6, 2016




Komsije


Komsije. Nisu odigrali veliku ulogu u mom zivotu. Odrasla sam u blokovima, zgrada sa trinaest spratova, po sest stanova na svakom. Ne znas ko zivi na spratu iznad, samo povrsno poznajes one sa svog. Nisam morala da koristim lift, tako da sam sve komsije retko vidjala. Imalo je to svojih prednosti i mana. Dobijes slobodu, ne znaju te ljudi, ne mesaju se u tvoj zivot, ali sve moras sam.

Sada zivim u Americi. Ovde je jos vece neznanje. Svaka kuca u mom komsiluku ima privatnost koju daje zbunje, drvece i ograda sa sve tri strane kuce. Napred su glavna vrata i vrata od garaze. Ne znam da li sam za sve ove godine pet puta usla na ulazna vrata. Iz kola pritisnem daljinski, otvore se vrata garaze, udjem, zatvorim, pa iz garaze pravo u kucu. Mesecima nisam videla nijednog clana tri komsijske porodice.

Za sedam godina, koliko zivim u istoj kuci, saznala sam da sa leve strane zive Meksikanci, od kojih samo oca porodice prepoznajem i pozdravim, a za ostale nisam sigurna. Cula sam kokoske i kucice, videla golubove koje gaji. Ima fontanu, njen zvuk me smiruje dok citam u svom dvoristu.
Sa desne strane zivi cetvoroclana porodica, Amerikanci. Ponekad vidim oca kako ispred kuce igra fudbal sa decom. Mamu sam videla jednom, i posle ponovo srela u prodavnici, ne znajuci ko je, dok mi nisu rekli "pa ovo nam je komsinica". Da je opet sretnem, ne bi bolje prosla, komsinica :) .
Ogradu sa trece strane delimo sa porodicom iz Indije. Njih sam za sve ove godine samo cula, a zenu videla dva puta. Prvi put, kada je dosla zbog korenja naseg drveta koje im je smetalo, drugi put na glasanju, posto je "aktivista" Demokratske stranke.
Samo komsiju preko puta znam, stariji covek, zivi sam. Pozdravimo se, kratko popricamo i razmenimo poklone za katolicki Bozic. On napravi americku pitu, ja gibanicu koju mnogo voli. Zna za Noleta, neke nase kosarkase, fudbalere. Trazio je letos da mu donesem sal nekog fudbalskog kluba iz Srbije, pa sam mu donela Zvezdin.

To je moja prica. Nema druzenja, kafenisanja, pozajmljivanja, ogovaranja, pomaganja, cuvanja dece, razmene kolaca. Ne kazem da mi to nedostaje, samo konstatujem, ne poznajem ljude koji zive do mene. Privatnost zagarantovana, i usamljenost.





Knjiga

Godinama vozim ista kola. Lupila sam ih i ogrebla nekoliko puta. Na prozorima zadnjeg reda sedista stoje nalepnice koje su klinci dobijali kada su primali vakcine. Ne skidam ih, ne smetaju. Dobre su za prepoznavanje kola na prepunom parkingu. Ako pocnem da grebem po njima, ostace razmazane tackice od lepka. Uz ovaj auto sam ucila da vozim, polagala vozacki ispit, stekla dozvolu, vezbala da sama sipam benzin.

Pored sentimentalnih razloga da zadrzim stara kola, nesto dublje u meni opire se nepotrebnoj kupovini novih. Zivim u kraju u kome se nalaze neke od najmocnijih kompanija na svetu. Facebook, Google, Apple... Gde stanuju ljudi koji su ih stvorili ili u njima rade. Vlasnici ozbiljnog bogatstva. Mnogobrojnih simbola imucnosti. Gledam ih godinama. I vidim na njima dobro poznate emocije. Zurba. Grc na licu. Nervoza. Iskren osmeh kada ti dete pritrci u zagrljaj ili prijatelj nasmeje. Besno koriscenje sirene na kolima. Strpljivo propustanje pesaka. Psovanje. Pevanje. Otvoren prozor. Glasna muzika. Nestrpljivost dok se ceka u redu. Vidim vaspitane. Nevaspitane. Radoznale. Nezainteresovane. Strpljive. Nametljive. Stidljive. Naporne. Agresivne. Ljubazne. Tako ih ja vidim. Bogatstvo ih nije ucinilo drugacijim. Ni boljim, ni gorim. A u meni, sve se pomesalo. Stvari. Kupovine. Gomilanje. Bacanje. Pokazivanje. Dokazivanje.

Sedim u kolima, cekam u koloni koja se napravila ispred skole, citam knjigu. Kuca mi nepoznat covek na prozor. Dok otvaram, vidim, on se klanja. Ne jednom, vise puta. I kaze: "Imate moje postovanje. Primetio sam da citate knjigu. To je za svaku pohvalu, svi sada drze telefon u ruci". I ode.



Selidba

Prezivela sam nekoliko selidbi. Prva, preko okeana. Ostale, iz drzave u drzavu. Florida. Illinois. California. Svaka me je ostavila na milost i nemilost mojim strahovima, predrasudama, neznanju, neiskustvu. Izborila sam se, mada su prosle godine da postanem svesna toga. Dobro je sto covek ne zna sta ga ceka kad donosi neku odluku, pa sebi stvori priliku da bude hrabar.

Tallahassee, glavni grad Floride, bio je moj prvi susret sa Amerikom. Mali grad, pogotovo kada dodjes iz milionskog Beograda. Nema mnogo ljudi na ulici, prilicno je pusto u svako doba dana. Vlazan i topao vazduh, cesti i snazni pljuskovi. Bube koje prvi put vidis. Mnogo zelenila. Nema zurbe, ljudi su ljubazni, pozdrave te na ulici ili u prodavnici. Mislila sam da je to americki obicaj, da se nasmesis i pozdravis svakog koga ugledas, ali nije. Ziveci tu upoznala sam samo jedan deo Amerike i to znanje mi nije bilo od velike koristi za zivot u naredne dve drzave. Svaka je prica za sebe, trazi vreme da je upoznas i da se naviknes.

Posle pet godina provedenih na jugu, preselila sam se u Chicago. Ovaj grad je veliki, cak i za beogradske standarde :) . U centru grada je zivo, prepuno ljudi. Sa jedne strane su lepe, visoke zgrade, sa druge nepregledna voda jezera Michigan. Ljubav na prvi pogled! U predgradjima je isti, usporeni ritam. Nema puno pesaka na ulicama, voznja kolima je obavezna bilo gde da krenes. Ljudi koji su dosli iz raznih zemalja, ali sasvim sigurno, ne pozdravljaju koga ne znaju. Godisnja doba jasno podeljena. Prolece i jesen pokazu svoje najbolje izdanje, a zime su neopisivo hladne. Minus dvadeset, "osecaj" minus trideset, glasi zvanicna vremenska prognoza mesecima. Tri godine provedene u Cikagu obelezila su neka od najcvrscih prijateljskih veza koje sam imala srece da izgradim i postepeno sam prestala sebe da dozivljavam kao stranca ili turistu.

Selidba u Kaliforniju, pre sedam godina. Idemo, sve iz pocetka. Prekini stari zivot, zapocni novi u nepoznatom gradu, prilagodi se, upoznaj ljude, stekni poverenje, izgradi nova prijateljstva. Adaptacija je dug i bolan proces. Napustas poznat grad i ljude, odlazis u nepoznatu sredinu. Sve ti je novo, plasis se. Uvuce se u tebe osecaj nepripadanja i ne pusta godinama. I taman kada pocnes da se miris sa tim, kad pomislis da je to prokletstvo sa kojim ces morati zauvek da zivis, "stranac ovde, stranac tamo", napetost polako pocne da popusta. Tvoj zivot postepeno dobija obrise normalnog zivota. Adaptiran si, sam sa sobom, i vise nije vazno gde ces ici. U dobrom si drustvu. Samo treba da izdrzis. Prvih petnaest godina.


Sestre

streVerujem da je sreca biti "srednja" sestra. Imas stariju, da brine o tebi i podseca sta je dobro, i mladju, da i ti ponekad budes autoritet. Oduvek je nas sestre spajala beskrajna prica trista na sat, smeh, galama, mlataranje rukama, zucne diskusije, duhoviti opisi dogadjaja. Trenutke tuge razbijali smo surovim salama na sopstveni racun, smehom i suzama u ocima, sve pomesano i odjednom. Zlonamerni bi rekli, histerija :) . Naporne smo za pracenje. Pogotovo oni mirniji i sporiji, kojima mozak ne radi svetlosnom brzinom, imaju poteskoce.

Zauvek su nas spojili vazni trenuci detinjstva i sazrevanja. Beskrajne price. Poveravanje. Razmena knjiga i saveta. Bodrenje. Analiziranje ljubavnih jada. Poznavanje porodicnih odnosa u dusu. Po potrebi, uskakanje, da se uspesno prebrode krizni momenti. Saveti sta i kako dalje. Sifrovane poruke, interne sale, znaci koje samo mi razumemo.

Uspomene, neraskidiva spona. Ako koju i zaboravimo, tu su sestre da osveze pamcenje...Secas se kako si me gadjala debelom knjigom i za centimetar promasila oko, evo ovaj oziljak mi je ostao... Secas se kako sam ti trazila knjigu "Foliranti" a ti mi rekla, nemoj, jos si mala, neces da razumes...Secas se kako smo pri kraju svake slave govorili "Blago gostima, mogu da odu kada hoce"...Secas se kada te Boba Trbuscic udario biciklom, pa te deca onako krvavu dovela do nasih vrata, a ja nisam bila obucena pa rastezem majicu da se ne vidi... Secas se kako si bacala przenice iza kreveta kad nisi mogla da jedes...Secas se kako smo imitirale Zdravka Colica...Secas se kako su te vodili kod doktora jer nisi htela da jedes nista osim cokolade... Secas se kako si se onesvestila na koncertu Plavog orkestra, pa te stavili da sedis u bekstejdzu pored Nade Obric...Secas se kako smo sklanjali sve osetljive stvari po sobi kada je dolazio onaj mali, kako se bese zove, Ivan?..Pola zivota bi zaboravli, ali sestre su tu da podsete. I da kazu, budi jaka, idemo dalje, vredis takva kakva si, uz tebe sam sta god da bude.

Sestre su prijateljice koje ce sve da ti oproste. Njima se, istina, nece ni zameriti pola od onog sto bi bilo kome drugom. Gledanje kroz prste je valjda urodjeno, to je doslo, ne znas kad i kako. Kao i ljubav. "Secas se kako sam ti pljunula u kosu kad si me iznervirala", pita me. Pa ima li dalje, moze li se vise oprostiti? Nikome, samo sestri.


Prijatelji

Pisem prijateljicama koje dugo nisam cula, sa kojima sam delila potpuno drugaciji zivot od onog koji sada imam. Tesko pocinjem, ali kada otkucam par reci, ide nekako. Mnogo lepih i teskih trenutaka se dogodilo od kada smo se poslednji put videle. Pisem im da sam zadovoljna, voljena, da volim. Tuzne dogadjaje izbegavam, podelicemo ih kada se vidimo, a mozda ih i tad preskocimo. Stizu njihova pisma. Udate, neudate, sa decom, bez dece, zaposlene, nezaposlene. I dalje veoma duhovite. Dotaknemo se zajednickih prijatelja i poznanika iz prethodnog zivota. Od silnih dogodovstina roman moze da se napise. Primecujem da smo sazrevale i menjale se, ali osecaj bliskosti je ostao netaknut. Nije slucajno sto smo se jednom prepoznale i spojile. Prijateljska ljubav traje. Ljudi se menjaju, razdvoji ih daljina i nacin zivota, poneki sukob ili razlike koje u nekom trenutku izgledaju prevelike, ali pravi prijatelji se uvek ponovo spoje i nastave. Oni koji ne nastave nisu bili prijatelji vec poznanici. Tu razliku samo vreme moze da pokaze.

Sedim kod prijateljice, pricamo, nasa deca se igraju. Nakon izvesnog vremena vidim da joj klinci prilaze i da se sa njom nesto domundjavaju, sapucu joj, smeskaju se i dogovaraju. Kazu mi da zatvorim oci jer imaju iznenadjenje. Cekam malo i cujem, "Sve je spremno, mozes da gledas". Vidim tortu sa svecicom "Happy Birthday" i ozarena lica drugarice i dece. Oci im sijaju, sreca se ogleda u njima. Radosni iscekuju moju reakciju. To je trenutak koji se pamti zauvek. Prijateljstvo, ljubav, trud koji uloze dragi ljudi, u zelji da te obraduju i usrece. Toplina u srcu i osecaj da ste se prepoznali i prihvatili. Milina koja ne prolazi i ne zaboravlja se lako. Jer prijatelji ne moraju nista. Tu je sve dobrovoljno. Nema obavezujucih odnosa stecenih rodjenjem ili vencanjem. Prijatelji ostaju ili odlaze, samo po osecaju koji u njima budis.



Film

Film "Boyhood" sniman je dvanaest godina i prikazuje zivot porodice, odrastanje decaka od predskolskog uzrasta do odlaska na fakultet, dileme koje roditelji imaju, probleme u braku, razvod, selidbe. Sve je obuhvaceno i realno preneseno. Posto se film snimao godinama, glumci su starili, menjali se, dobijali decu u realnom zivotu i zajedno sa rediteljem unosili promene u scenario, ubacujuci sopstvene strahove, dileme i saznanja. Kljucna scena je ona u kojoj se majka obraca sinu, dok se on pakuje pred odlazak na koledz. "MISLILA SAM DA CE ZIVOT BITI NESTO VISE OD OVOGA". Surovo i realno prikazan strah od obicnog zivota, porazenost dotadasnjim rezultatima.

Nije lako prihvatiti cinjenicu da ces i ti, kao tvoji roditelji i stariji poznanici, ziveti mali, obicni zivot. Zavaravas se neko vreme kako si ti onaj koji donosi vazne odluke i gospodari svojim zivotom, kako ces uz puno truda uspeti da ostvaris zelje iz detinjstva i mladosti. Hrabris se pricama da ti se sprema nesto veliko. Evo sada ce, samo sto nije! Onda stvarnost krene da te melje, dogadjaji se nekontrolisano nizu. Osamucen si, ali jos na nogama. Robert "Rocky" Balboa! Kad pocnes da kriziras pustas taj film u glavi, zelis da verujes da ce ipak doci do preokreta, da ces i ti, kao Roki, pretrcati sve te stepenice koje vidis ispred sebe, da ces skackati srecno na kraju filma, sve sa rukama u vazduhu. Pobednicki. Umesto toga, zateknes se kako porazen spustas glavu u sopstvene sake, sedeci za stolom u trpezariji, slicno Patricia Arquette u Boyhood-u. Tvoja filmska prica, skracena u par slikovitih recenica, odjednom postaje rijaliti.

Sta da uradis kada se to desi? Ne znam, nista posebno. Ja se uvek primirim. Ne dramim, ne zalim se. Videla sam da kriza prodje i neki zanos ponovo naidje. Sam od sebe. Jer zivot nije ni veliki ni mali. Stvarni zivot je niz dana koje ispunjavas onim sto imas, kako najbolje umes. Film kao ovaj me podseti da nisam sama, reditelj i glumci biju slicne bitke kao ja. To je svrha dobrog filma. A ovaj je jedan od najboljih. Top tri.



Lekcija

Iznenadila me je cerkina zelja da postane deo skolskog tima navijacica. Prva reakcija, odlucno ne. Bila mi je nezamisliva i smesna pomisao da moje dete skace sa sarenim pufnama i odsecno izgovara ohrabrujuce reci. Naravno, majcinski sam popustila, kada sam videla koliko snazno zeli da proba. Dva meseca vezbala je svakog dana kolut napred, kolut nazad, zvezdu, spagu i ostale akrobacije. Probala je i nije uspela. Bio je to njen prvi poraz. Razocaranje je bilo veliko. Kako je moja sestra u to vreme bila kod nas u poseti, pokusala je da utesi nesudjenu navijacicu.

- Znas, sreco, moras to da prihvatis. Sada puno boli, ali bice lakse kasnije. Ovo je samo jedna lekcija, imaces jos puno takvih, jer znas sta je zivot - zivot je...
- Lep! Zivot je lep! Tako mama uvek kaze.
- Ma, neeeeee, kakav lep, zivot je borba!!!!

Tako je prvi neuspeh upotpunjen i prvom odrzanom lekcijom o zivotu. Tokom narednih nekoliko dana cerka je izbegavala da pominje audiciju, da bi iznenada, dok sam stavljala stvari u njen orman, pitala "Mama, kada ce prestati da boli?"... Tuzne oci iscekivale su odgovor... "Nece jos, cero, moras da cekas. Ali prestace"...Svaki poraz zaboli, ali detetov najvise. Ej zivote, nisi ti ni tezak, ni lep. Ti si glup! To sam pomislila, nisam rekla, srecom. Posle je sve proslo, i nju i mene. Jer zivot je ipak lep, a vreme spasonosno!

Osim lekovitog vremena, pomaze i to sto ljudi sazrevaju, razlicite situacije ih oblikuju i menjaju, a tu promenu zivotne filozofije moja sestra je potvrdila nedavnom izjavom "Pocinjem da verujem da je zivot magican". Zivot je lep, tezak, magican, naporan, monoton, zabavan... Kako koji dan. Ne vredi to objasnjavati cerki, sestricini, dragom mladom bicu, uprkos neizmernoj zelji da sacuvas od razocaranja i pomognes. Sta reci, koji savet dati, a biti siguran da ne gresis? Ne ocekujte puno od zivota, pomirljivo prihvatajte sta vam donosi? Ili, slobodno mastajte, nadajte se, verujte da uvek ima svetla na kraju tunela? Da li ograniciti svojom merom uspeha ili ostaviti pravo na varljivu nadu? Mozda je najbolje cutati. Svako ce, ionako, sam sve da oseti i dozivi, kako mu karakter i senzibilitet dozvole. Nema tu uputstva za uspesnu upotrebu. Boris se, padas, dizes, razocaras, pocnes, ostavis, nastavis, smislis nesto novo.... Zivis... I malkice se pravis blesav.


Ljubav

Predlozili su mi nedavno da pisem o temi "starije zene i mladji muskarci". Kazem, odmah, ja ne znam o tome, nemam iskustvo a pisem samo realne price, ne mogu napamet. Primeni malo istrazivacko novinarstvo, posavetovase me neumoljivo. Mozes da dotaknes i problem "veza sa ozenjenim muskarcem, doduse, bez dece". Za to vec nemam ideju ni gde da pocnem istrazivanje. Odlucim da prosirim temu na musko zenske odnose, generalno, a kako mi se blizi proslava godisnjice deceniju i po dugog braka, osmelim se da diskretno provucem i tu pricu. "Mozes ti to Zvoncice", odjekuje mi u glavi zvonki glas drage osobe.

Krenem od Pinteresta, da pronadjem slike, tako uvek pocinjem. Ukucam kljucne reci: brak, veza sa mladjim, veza sa ozenjenim... i pocnem da se smejem. Samo slike da poredjam, dovescu citaoce do konfuzije, da li plakati ili sve okrenuti na salu. Pokusati sve te slike potkrepiti pricom bice iscrpljujuci proces, a proziveti sve to znaci trajno ostati ostecenih zivaca, bez nade u regeneraciju.

Ljubav je komplikovan i veoma intenzivan odnos, koji istovremeno izaziva naizgled nespojive emocije. Podjednakom snagom mozes da volis i mrzis istu osobu. "Otkaci sa mnom do ludila", iz malog mozga upravo isplivava stih koji nisam cula decenijama. Bas tako, do ludila ili nikako. Ako volis, bilo mladjeg, starijeg, ozenjenog , neozenjenog - volis . "To ne bira pamet nego srce", samo izlacu stihovi iz mene. Ljubav dvoje ljudi je UVEK komplikovan i iscrpljujuci odnos. Ako bi i postojali idealni uslovi, tesko bi joj bilo da opstane. Kad je "stvar cista" kao sto je bio slucaj kod mene- slicno godiste rodjenja i porodicna istorija, isti jezik, kultura i uslovi odrastanja- opet prolazis kroz nezamislive situacije i dijaloge. Nezamislive! Dvoje ljudi tesko mogu da se usklade, da rastu zajedno i prezive sve to uspesno. Pretpostavljam koliko je tesko u situacijama kada se pribojavas neocekivane pojave ili telefonskog poziva zakonite zene svoje ljubavi, ili neodobravanja roditelja mladjanog decka, ili reakcije svojih roditelja na tu komplikovanu vezu. Ako tvoja ljubav ima decu iz prethodnog braka ili aktuelnog,... ne, tu ne smem sada da zalazim, ni teoretski, uznemirava me... Nikog ne osudjujem. Meni zivot nije doneo ni mladjeg, ni ozenjenog, ni razvedenog, nego slobodnog i relativno normalnog, kakva sam i ja. Znaci, uslovi su bili idealni, ali tabajuci nasu stazu dugu petnaest godina naucila sam da je sve moguce, da sve sto je ljudsko nije nimalo strano,... Ali ljubav i osecaj pripadanja, sigurnost koju imam, lepi i teski trenuci kroz koje smo ujedinjenom snagom prosli... to je vredno zivljenja!

Pokusaj, daj sebi sansu. Kada ne probas, ne znas da li je bas ta veza vredna istanjivanja zivaca. Ako se bojis poraza i iz mera predostroznosti ne das sebi i tom bicu preko puta tebe priliku, izbegavas da budes povredjen, ali gubis sansu da ti se dogodi ljubav. A ljubav je vredna svih teskih trenutaka. Ako prodjete kroz njih zajedno i dalje se volite, onda nemam sta vise da pisem ovde. Jer, "i kada telo boli - to je ljubav to se voli, to je ljubav to se voli, to je ljubav to se voli".


Starost

Citamo moj sin i ja, svako svoju knjigu. Cutimo. "Hoces biti tuzna kada ti se lice izbora?", odjednom me pita. Dodiruje mi obraze, pokazujuci gde bi te bore bile. "Necu, bicu presrecna, neka budem sva izborana, znacice to da sam duboku starost docekala". To je pocetak i kraj moje price o zatezanju lica, botoksu, plasticnim hirurzima. Starenje nikad nije bio moj problem, ni na minut. To me, jednostavno, ne muci. Ljude ne pamtim po borama i kilogramima, vec po osecaju koji su u meni budili.

Pamtim Baka Borku, komsinicu koja je zivela u kuci pored nase, u tatinom zavicaju, gde smo svako leto provodili ceo raspust. Krupna zena, okruglog lica, uvek sa maramom na glavi. Bore ne pamtim, verovatno ih je imala jer je zivela preko osamdeset godina. Secam se kako nas je docekivala sva ozarena. To lice ljubavi pamtim. I serpu punu krofni koje je za nas pravila. Carape koje mi je plela svake godine jos cuvam, nisam ih nosila a nisam imala srca da kazem da ne plete vise. Pamtim prsutu koju je mesecima cuvala u zamrzivacu za mene, "Ovo je za Miku", govorila je. Jaja, sveze sneta tog jutra, nesebicno data. Pamtim kako nas je ispracala za Beograd sa buketom ubranog cveca iz njene baste. Kako je posle naseg odlaska proveravala da li smo zakljucali kucu, pa nam javljala da jesmo i da ne brinemo. Secam se i opet me nasmeje i raznezi, "Izvinite sto sam seljanka", nespretno izgovorena recenica, kada je iz stale izlazila da nas pozdravi. Bore, visak kilograma, odecu koju je nosila, ne pamtim. Samo osecaj topline i bezgranicne ljubavi koju je davala i u nama budila.

Ne plasim se starenja i bora. Ne bih samo volela da uzalud prozivim to sto mi bude dato. Volela bih da zivim u miru sa sobom. Da se ne svadjam ni sa kim. Da se ne dokazujem i ne takmicim, pogotovo ne sa cerkom i njenim drugaricama. Da ne budem ogorcena. Da ne mrzim i ne zavidim. Da se smejem sto vise. Da ne opterecujem nikoga. Da ne budem zajedljiva, dzangrizava, napeta. Da ne zivim u strahu. Da iskljucim telefon, skuvam kafu, uzmem knjigu, sednem u dvoriste i slusam sum vode sa komsijine fontane, sto cesce. Da budem dobra sebi i drugima. Koga briga da li cu biti izborana, ako me sreca posluzi i docekam duboku starost nasmejana. Jedino bih zube volela da imam, samo to, ako moze.