Tuesday, January 31, 2017


Image may contain: one or more people
Deci



Citaj. Svakog dana.
Nemoj zamerati lako.
Probaj da razumes.
To sto jesi, dovoljno je dobro.
Bice ti tesko da se menjas. Pokusaj ponekad.
Biraj bitke, nisu sve tvoje.
Ne uporedjuj se. Cak i kada znas tudju pricu.
Sve sto je ljudsko nece ti biti strano. To je u redu.
Padni. Ustani. Sto puta tako.
Smej se sto vise.
Placi kad ti se place.
Ne budi stroga.
Igraj se.
"Pravila, pravila, da bi nas udavila". Gledaj da ih bude sto manje.
Sloboda. Daj je sebi i drugima.
Budi nezan.
Ne boj se.
Kada das, daj. Nemoj da meris u gram sto je nemerljivo.
Ne pripadas nikome. Svoja si.
Reci su snazne, odaberi pazljivo.
Idi u pozoriste.
Gledaj filmove u bioskopu.
Putuj, koliko god mozes.
Izvini se.
Neka boli. Proci ce.
Menjaj, ako ti ne odgovara.
Materijalne stvari ogranicavaju. Budi slobodan, ne robuj im.
Samo retki nadju retke. Prepoznaj, pa cuvaj.
Oprosti svima sve. Ali sve! To je poklon. Tebi.
Zivi. Svom snagom.
Voli. Celim bicem.



<

Sunday, January 29, 2017

Image may contain: one or more people

Udvaranje


Glavna junakinja nekoliko ovde ispricanih prica i moja veza sa stvarnim zivotom u Beogradu salje snimke svakog dana. Sacekaju me ujutru, slusam ih kada mogu i komentarisem ako treba. Teme su raznolike, mada se jedna stalno provlaci - udvaraci.

Prica nije dovoljno veliki format za sve dogodovstine nase junakinje.......Prvog ceka 45 minuta pored reke, hladno je, teksas jakna nista ne greje. Najzad dolazi, ne izvinjava sto kasni nego naglasava da za desetak minuta mora da ode jer "tetka nesto nije dobro pa su me roditelji zamolili da odnesem lek". Da, da, "izvini, samo tetki da odnesem lek", nije sala!!!.....Drugi kaze, javicu ti se sutra, ne javi se deset dana ali jedanaestog, kad je ona konacno digla ruke, zove i prica kao da su malopre prekinuli razgovor. Problemi sa PTT, verovatno.....Treci naglasava - imam devojku i dva posla, pa necu moci cesto da se vidjam sa tobom. Aha, dobro da zna.... Cetvrti objasnjava kako radi za drzavnu bezbednost, sve je poverljivo i neizvesno, izvini ne mogu da ti kazem vise od ovoga, ali javicu se, samo ne znam tacno kada. Sta ces, druze, visa sila.....Peti je direktan, necu vezivanje, ja sam za neobaveznu varijantu sa tobom, razumi me, imam devojku, ali ti mi se bas svidjas, strasno me privlacis. Razumemo, ne brini, sve je jasno kao dan.

Oh mon Dieu!

Zar je tako tesko? Da li su se stvari u toj meri promenile od kada nisam u svetu udvaraca i pocetaka veza? Kako je postalo skoro nemoguce da mu se svidis, da je zato dobar prema tebi, nezan, zeli da te nasmeje, salje linkove sa lepim pesmama, zove u bioskop, kaze da si nesto posebno?
Stvari bi trebalo da budu jednostavne, dve-tri reci su dovoljne da se razumete- svidjas mi se ili ne. Secam se kako sam, davno, poznaniku koji me je pozvao da pogledam predstavu u kojoj glumi, odgovorila - ako me zoves kao drugaricu, mogu, ako mislis da ti budem devojka, ne mogu. Mala pauza - Pa, onda...nista. Propustih predstavu, smesno mi je sada, verujem da glumcu i nije bilo, ali skratili smo muke, nismo trosili vreme, niti se igrali sa tudjim osecanjima, nadama, ocekivanjima.

Zelis ili ne zelis nekoga, odluci. Nije uvek lako i ne radi se samo o zelji, znam, ponekad zavolis kog ne treba, zauzetog, dodje u paketu sa zenom i sitnom decom ili bez dece. Sigurno ne planiras unapred da rasturas porodice i gradis srecu na tudjoj nesreci. Niko ne prizeljkuje komplikacije, suze, peripetije, mrvice slobodnog vremena voljene osobe...Ponekad se jednostavno potrefi da zavolis koga ne treba da volis! Desava se, bilo i bice, to je u redu, ljudi smo samo, neprogramirani na dobre postupke. Kako kaze Nina, "ti imao si ljubav, ali zavoli mene, jednostavno, duse su se srele"... Neka su.

Sve razumeno i ne trazimo mnogo. Malo dobre volje i osecaja za osobu preko puta tebe. Za pocetak, predlazem da se lekovi odnesu tetki pre sastanka. Neka kasni i ceo sat, ali da je to skinuo sa vrata pa da opusteno krene udvaranje. Uzivajte.

Saturday, January 28, 2017

Image may contain: text and outdoor
Bajka

U bioskopu sam, mrak, tisina. Nema puno ljudi oko mene, ne jedu kokice, ne pricaju, samo cute i cekaju. Neobicno mirno. Krece film "La La Land". Pocetna scena - guzva na mostu u Los Angeles-u, sva kola stoje, otvoreni su prozori i cuju se razlicite melodije. Vozaci pocinju da izlaze, pevaju, igraju, penju se na haube, razdragani su, prave prenaglasene grimase. Napeta sam, neprijatno mi je da gledam. Ne volim mjuzikle, znala sam da je film upravo to, ali ovo je previse, kako cu izdrzati? Hajde, nemoj da odustajes i ustajes, spremi se za Oscar, kad si ostale filmove odgledala mozes i ovaj...bodrim se da ne izadjem iz sale. I onda, polako, postepeno, krece prica, razmotava se lepo, nezno i magicno klupko, obuhvacena sam potpuno. Glumce sam potcenila, priznajem ili su ovo uloge pisane bas za njih. Ne znam sta se desava, ali neka, lepo je, iznenadjena sam i zatecena. Nakon dva sata odlazim uverena da se ovaj film gleda iskljucivo u bioskopu. To je bajka koju ne smes da prekidas pa nastavis, gledas uz graju dece ili zvonjavu telefona. Moras da pratis u jednom dahu, od pocetka do kraja, magija samo tako deluje.


Da bi poverovao u bajku potrebni su ti povoljni uslovi i malo dobre volje. Nemoj odmah da odustajes, pre nego sto si poceo. Ne volis mjuzikl, nema veze, probaj ovaj, mozda ti se svidi. Predrasude su kocnica i smetnja da dozivis lepe stvari. Nema potrebe unapred odbaciti.

Daj sansu. Probaj, pa ostavi, to je u redu. Vazno je samo da probas. Kako drugacije da znas da li volis ili ne volis? Ranije nisi voleo? Mozda sada nece biti tako, mozda ces ovog puta voleti. Nisi drvo koje stoji na jednom mestu. Menjas se. Menjaj se.

Kao kada namazes teget lak na nokte jer nikad nisi to uradila. Pomislis, umrecu a necu staviti teget lak. Namazes. Grozno je. Ruke izgledaju kao da su ih vrata lupila i prebila prste. Nista nije lepo! Nema veze, probala si. Tako uradi za sve u zivotu. Probaj! Indijsku hranu, pa taman da crknes. Novu boju kose, prefarbaj ako ne valja. Nepoznate pisce, pocni knjigu pa ostavi, ne citas za pismeni u skoli. Nove ljude, upoznaj, posle vidi sta ces i kako dalje. Drugaciju muziku, opusteno slusaj, niko ne prisluskuje.

Ti stvaras magiju. Ti odlucujes da li je vidis ili ne vidis oko sebe. Ti stavljas ogranicenja i stege. Ne drustvo, porodica, drzava. Ti ih sebi stavljas najvise. U glavi.

Citaj.
Pomocice ti da saznas, naucis, osetis novo i nepoznato.

Gledaj filmove.
Videces sta sve moze da se desi. Bezbroj varijanti postoji!

Druzi se sa ljudima.
Slusaj vise, pricaj manje. Svoje price znas, od drugih mozes da saznas.

Smej se. Voli. Oprosti. Ne zameraj. Budi tolerantan. Razumi. Zagrli. Iznenadi. Pokloni. Uradi. Oprosti opet, kome nisi mogao iz prvog pokusaja. Ljubi. Pomiluj. Igraj uz glasnu muziku. Oslobodi se. Opusti.

Vidis, odmah je bolje. Lepse.
To je bajka! Postoji sada. Sam si je stvorio.
Tvoja je dok verujes u nju i srecan kraj.


 

Monday, January 23, 2017

Sonoma County Wineries to Visit: Paul Hobbs Winery  Those embarking on Paul Hobbs's new twice-weekly Small Bites Experience ($75), held in its fashionable Lindsay House, should definitely not eat lunch beforehand. Plan to spend 2 hrs touring and tasting chef Anne Sibbaluca's intricately composed dishes served with the Richard Dinner Chardonnay. Also available is a tasting of wines from Paul Hobbs's winery in Argentina. paulhobbswinery.com:

Zelja

Pozelis sto znas da ne treba, neprihvatljivo je, sa nepovoljnim posledicama po tebe i druge. Znas, a zelis. U pocetku ne priznajes sebi, pravis se naivan, nadas se da ce zelja nestati sama od sebe ukoliko je ignorises, glumis da je ne vidis, ne osecas. Ne pomaze, jos je tu. Prestanes da se zavaravas, priznas sebi. Krece nemir, strah, strepnja. Ne mozes vise sam, poveravas se najblizima, izaberes one koje ta zelja licno ne pogadja, njima smes da otkrijes, reci ce ti sta misle a nece te kazniti. Pricate, to uvek pomaze, ispostavi se da su slicno zeleli ili zele, desava se, ljudi smo, nema savrsenih bica koji lako rade sve sto bi trebalo, sto se ocekuje, sto je dobro i ispravno. Lakse ti je ali resenja nema, srecnog i bezbolnog pogotovo. Nema lakog izlaza, to sada jasno vidis. Mislis, mnogo mislis, samo o tome i razmisljas, meris, premeravas, vagas da li mozes da podneses posledice koje ostvarenje zelje sa sobom nosi. Hrabrost - isplati li se, gubitak - koliki je, dobitak - da li ce uopste doci? Razmisljas i dalje, meris, odustajes pa se vracas, ne spavas, boli te glava, jedes previse ili ne jedes uopste, mucis se, opet pricas - sa sobom neprestano, sa ostalima koliko god mozes i koliko su raspolozeni da slusaju. Resenje ne dolazi. Od silnog razmisljanja nisi vise ni siguran sta zapravo zelis. Prvobitna zelja je pomucena osecajem krivice i odgovornosti, izlomila se i ne lici na sebe sa pocetka, izmenila se i umorila te pre nego sto je pocela da se ostvaruje.

Imao si takve zelje kada si bio klinac, krio ih od roditelja, mislio, eh kad porastem i osamostalim se, pa nikom vise necu polagati racune. Onda porastes i shvatis da tek tada nemas izbor. Proziveo si puno, procitao dovoljno knjiga, odgledao nebrojano filmova i pozorisnih predstava da bi se i dalje zavaravao. Znas, vidis, osecas - nema slobode, nema lakih izbora, ne pitas se samo ti, sa decom polje slobodnog delovanja jos se vise suzava. Nema lako, nema bezbrizno, moras da mislis o drugima vise nego o sebi jer to je zivot, neminovnost, prihvatanje. Depresija ili kriza srednjih godina, razlicito imenuju taj trenutak kada konacno prihvatis da je sloboda varljiva rec, da je tesko i da su ti ruke vezane. Ako je za utehu, tako je svima, nisi sam, nije ovo tvoje izolovan primer, ne prijatelju, ima nas jos. Mnogo. Znas i sam, ako su ti ruke toliko vezane, to je zato sto su zeljene. Ne radi se samo o tebi i tvojoj zelji, nisi sam, trebas jos nekome, jos ti se neko nada, zeli uz sebe, pripadas, dao si se, vole te, njihova ljubav i potrebe su tvoja ogranicenja.

Ne moras sada nista, primiri se. Sacekaj. Kada se misli roje u glavi, nije vreme za odluku. Pusti da prvi talas zelje prodje, oseti je opet kada si miran, oslusni i nju i sebe. Imaj poverenja, dobar si ti, pametan, neces lako da povredis sebe i druge, znas dovoljno. Ne moras ni od zelje da odustajes. Mozda prava zelja zna da ceka, da te resenje najzad pronadje. Samo se ti primiri, da mozes cuti sve sto treba.

Ovo je tvoj zivot, tvoja prica. Ti se pitas, ti ces da das odgovor. Nisi bespomocan.
A nije lako. Nema lako.


Friday, January 20, 2017


Image may contain: 1 person, child and outdoor

Smeh

Sumorno raspolozenje vladalo je oko mene i u meni nekoliko dana. Budim se takva, sva nikakva, vidim poruku - pogledaj ovo!...Snimak sa Youtube, Postoje dve vrste zena... Otvaram, gledam i od tada ne prestajem da se smejem. Idem po kuci, govorim blablabla i opet se smejem.

"Postoje dve vrste zena u zivotu: zene koje mnogo pricaju i koje ne prestaaaaaju. One ne prestaaaaaju znaci, koje blablablablabla. OD TOG MOZ' DA SE POLUDI." :)

Imam jasnu sliku u glavi, covek je nekih 25 godina u braku sa pricljivom zenom. Tako isfrustrirano, srcano iznosenje teorije, to je samo praksa mogla da ureze u svest. Sve sto je pricala, trosila se objasnjavajuci, razgovorom pokusavala da resi, pretvorilo se nakon izvesnog vremena u jedno veliko blablabla. Ovo se, naravno, ne odnosi samo na zene. A, nenene!!!! Ne bi se razlikovao odgovor gospodinove supruge, ubedjena sam, da su je kojim slucajem intervjuisali. Recit je gospodin, nema dileme. I muskarci generalno.

Smejanje, to je bitno, to je tematika koja me danas zanima. Kako su nam razlicite stvari smesne. Ovaj snimak sam poslala odabranoj ekipi i reakcije su bile podeljene. Neki su se ljutili na gospodina, uvredljivo prica, primitivac jedan...i da ne prenosim bas sta su sve rekli, nekima je bilo, onako, ne bas smesno, a neki su zaplakali koliko su se smejali. Kada sam cula negativne komentare, malo sam se zamislila, cekaj da vidim i cujem opet. I dalje mi je smesno! Stvarno ljudi mogu mnogo da pricaju. Jeste rekao za zene, ali rekla sam i ja u prethodnom delu za muskarace. Pa, istina je. Ima ljudi koji mnogo pricaju, koji stvarno ne prestaju. I ovo sto gospodin kaze, ja nisam videla kao klasicnu uvredu zena, njega to muci, a mangupi isekli delic i samo ostavili ogoljenu kritiku. Mogli bi i gospodina da branimo, pogotovo ako znamo tako pricljive i uporne zene i muskarce. Hej, nije to lako slusati na duze staze, mozda ne mora da se poludi, ali sigurno istanjuje zivce.

Razlicite stvari nas zasmeju. Kada meni pokazu snimke sa Romima, nikad mi nije smesno ili retko i na tren. Mnogima jeste, ne gledaju na to iz nekog posebnog ugla, ne udubljuju se, samo uzimaju ono sto ce ih zabaviti. Ne moramo odmah tih par recenica dublje da analiziramo i sirimo pricu, samo se smejemo, blablabla, ce da izadjem na televizor, dusica ti u nosu... Zasto da kvarimo smeh onima kojima je neki Ciga smesan. To je snimak, ne bi trebalo da postoji, ali postoji, ima milione pregleda i nase moralisanje nece nista promeniti.

"Kako ocenjujete higijenu u gradu", sa tim je sve pocelo, za mene, "internet je cudo, cudo", nastavilo se, od istog mislioca. Lepo mi je, opustim se i znam da bi i Njemu bilo drago sto me je nasmejao. Kada bih potencirala da je Rom i "da nema smisla" ne bih resila nista, ovako, leci se moja, njegova i svacija dusa koja taj iskren smeh cuje. "Da li da duvam ili da vucem", ako cutim, ne smejem se, ignorisem ili protestvujem - nece pijani ljudi zbog toga nestati. "Zemunac u transu" sa mobilnim, jednostavno, smesno mi je. Nije smesna muka koja ih je okupila na protestu vec samo On i Njegov osmeh, pokret glavom i mobilni u ruci :) . Inace, doticni Zemunac je i sam rekao da mu prilaze ljudi na ulici...hej, hvala ti, ja se vratim umoran sa posla pa pustim tvoj snimak po deset puta, smejem se i odmah mi lakse da nastavim dalje... a on ih zagrli i kaze, neka vam je smesno, ja sam srecan ako sam vam ulepsao dan. Izljube se i odu, svako svojim putem, jer Zemunac sve razume i prihvata kako treba.



Tuesday, January 17, 2017

Image may contain: one or more people and outdoor
Polako 

Pricaju mi bliski ljudi....tuzna sam...sve mi se skupilo...iznervirali me...posvadjala sam se sa drugaricom, bivsim, sadasnjim, potencijalnim....otisli su bez objasnjenja, ne znam sta sam lose uradila.....ne mogu vise da me kritikuju, hocu da mi nesto lepo kazu...ne znam vise sta je krivo a sta pravo, ja bih samo da bude lepo, zasto je to tako tesko da bude lepo .....umorna sam, tako sam umorna...uskovitlalo se sve u meni, moram mir da pronadjem ali gde se to trazi i kako se prepoznaje... placem, znam da preterujem, ali ne mogu da prestanem...tesko mi Mikena, tako mi je tesko...

Osecam tugu u njihovim glasovima, jedva razumem sta kroz plac pricaju, raspadaju se na delice, pomogla bih, to su mi najdraza bica, a ne znam i ne mogu sada, stiglo me to njihovo i moje, udruzilo snage i lepo ne mogu, lepo ne znam sta...

Samo ljudi koji nam znace mogu da pokrenu toliku tugu u nama. Koliko volimo, toliko patimo. Ne povrede nas povrsno, ne pogode sujetu vec ono dublje, sto boli jace, rane najtananije u nama. Zbog njihovih reci razbijemo se na delice i posle skupljamo dugo i nikad u celosti. Samo snazne emocije mogu to da urade. Znamo mi da postoje gore, teze bitke, neke smo vec vodili, druge nas cekaju, ali ne pomaze uvek ta "sira slika", ne moze pticija perspektiva stalno, nego se razbijas i zbog nerazumevanja i neuskladjenih medjuljudskih odnosa.

A onda cujes, saznas, opet je doslo vreme za bitku, onu pravu u kojoj mora da se pobedi. Dosla je nenajavljeno, podmukla gadura, opet nam mraci zivot, koji put vise? Bile smo tamo zajedno, malo se odmorile i sada Jovo nanovo..... Stvarno?.... Gleda me, pita mirno, kako si tako hrabra? Bices i ti, kazem joj. U stvari vec jesi, samo nisi svesna. Posle ces biti svesna, posle ces reci - na muci se poznaju junaci i ja sam se na muci pokazala, ja sam se poznala, tako ces da kazes. I tako ce da bude! Ljudi su spremni da se bore kada ih zivot pozove na megdan. Tada se smiris, stisas skroz, priberes, prikupis svu snagu koju u sebi imas, uzmes od najdrazih sta moze... i krenes...Nekad se bojis, nekad ne, kako koji dan. Ali ides. Polako. Dan za danom, tim tempom.

Sunday, January 15, 2017

An entryway to the beach can look however it likes, but flowers and vines just make the path that much more alluring.:

Misljenje

Oduvek sam verovala da nikakvo pretvaranje, gluma, poza i taktika ne vrede. To si sto si! Secam se da sam davno sestri govorila, "i onako ce pre ili kasnije svi videti kakva sam, zasto da glumim", na sta je ona zabrinutog izraza lica iskreno odgovorila "bolje kasnije nego pre" :) . Jos se tome smejem!

Vremenom se opustis, shvatis da nisi bitan drugim ljudima, da svi biju svoje bitke, da si par minuta razmisljanja u njihovoj glavi, posle cega se vracaju sebi. Svako je glavna zvezda svojih razmisljanja!!!

Ne treba ti gard, poza, gluma, skrivanje ranjivih delova, dokazivanje, pretvaranje da si jaci, lepsi, duhovitiji, interesantniji...Ne moras da se svetis, ni po zasluzi delis ili ne delis deo sebe drugima. Nista od toga i ne deluje na ljude onako kako si ti zamislio, uzalud trosis vreme, snagu, misli.

Oslonis se na sebe, budes to sto jesi, jer je to dovoljno onima kojima je dovoljno, njima to sto imas prija. Dolaze sami po to i sami odlaze kad im vise ne prija sta imas da das. Nema na silu, na moljakanje, na ljutnju, na sazaljenje, na glumu i pretvaranje. I da ima, ne bi ti zeleo to tako jadno, ne bi voleo da dobijes, ali stvar je u tome da nema na silu i glumu.

Dovoljno je ako citas, gledas, slusas, ako si proziveo neke bitke i imas iskustvo. Sto si dobio rodjenjem i stekao koracajuci sve ove godine, hej, dovoljno je nekome, prepoznacete se, razumecete se. Postoje oni kojima je to od cega si satkan lepo upravo takvo kakvo je. Ostajemo uz ljude kada nam prijaju, kad im verujemo i osecamo sigurno uz njih. U ljubavi i prijateljstvu ostajemo samo uz one koje smo srcem osetili i prepoznali, a tu nema zavaravanja.

Zapamti, ponavljaj sebi ako treba - misljenje drugih, to sto mi je toliko vazno, traje par minuta. Par minuta sam u glavi i odlazim! Pa vredi li meriti svoje postupke zbog tih par minuta? Vredi li drhtati, prilagodjavati se, pretvarati, kriti, glumiti prihvatljiviju verziju sebe?

Znaj i to, cesto je misljenje, to od par minuta, mnogo lepse nego sto si ti zamislio! Nasa nesigurnost neretko boji misli u crno i mraci sliku, nas strah sapuce da je cuo negativne reci u tudjoj glavi. Ima i toga, svestan si.

Opusti se zato i budi to sto jesi. Dovoljno je onome kome je dovoljno, a najvaznije je da si TI sa tim u miru, da je Tebi dobro.

Thursday, January 12, 2017

Love this pose for engagement photo shoot. The imagery of them going on a journey, they're own road of life, together, is beautiful. <3:

Faze

Prva, svidjanje...
Ugledas Bice, popricali ste nesto ili niste, nebitno, osecas kako pocinje u stomaku, grudima i grlu, scepalo te ali lepo je, nije ti neprijatno, naprotiv... Pogled, osmeh, ruke, nacin na koji te gleda, kako se smeje, kako te primecuje i izdvaja od svih ostalih, bas tebe ...Bice uradi nesto ili vec ima u sebi ono sto ti volis, sto tebi prija i to je sada gotova stvar. Uvucen si i ides dalje.

Druga, zanesenost...
Ti nisi ti, ti sada gledas Bice i rastajes se sa sobom starom, prepustas se...Bice postaje svakim danom sve vise bozansko, sve, bas sve sto kaze i uradi je prelepo, a ako nije lepo onda to bas tako treba, ne valja to ni da bude lepo...Mane ne postoje. Nije ti tesko da ih previdis jer Bice prica neke prelepe price kojih si zeljan, pazljivo je prema tebi, ti si u centru paznje, ono zeli da ti pokaze najbolju verziju sebe, trudi se, ugadja ti, duhovito je, ume da slusa i zeli da slusa upravo tebe, divi ti se, primecuje ono najlepse na tebi i u tebi... I tako, razumemo se, docarala sam najlepsu fazu, doziveli smo je svi...Najlepsu i najnerealniju... Bajaga je opisao u pesmi Bademi i so...ti poljupci, taj smesak na licima clanova benda dok pevaju, kao da se prisecaju nekih svojih lepih pocetaka ljubavnih prica....Sve je to faza dva.

Treca, prepustanje...
Ipak je ova najlepsa. Realno lepa, desava se...Zajedno ste, u svom svetu, vas dvoje ...Smeh, strast, muzika, stvaranje vase price kroz pogledane filmove, upoznate prijatelje, posecena mesta, hranu koju ste otkrili...Sve je lepo, nema trzavica, polako se upoznajete, nema drame, samo uzivanje. Bozansko bice postaje realnost, postepeno se navikavas, urazumis se malo, opustis, uzivas, osecas da ti to pripada, konacno, posle svih muka, poljubljenih zaba, cekanja na kojekakve telefonske pozive, tumacenja tudjih recenica, ti si sada ovde i ne treba "pomoc prijatelja". Ne, sve je jasno, sve se spontano desava, svako svakog zove kada je obecao, ne igrate se "izmedju dve vatre", ne palite se na to...Hvala ti dragi Boze, pogledao si me konacno...

Cetvrta, budjenje...
Ili da je nazovemo "Samo ponekad se ne slazem sa tobom"..., ali ok je, imas pravo na drugacije misljenje, da, postujem to... da, da... ma ne, nisam ljuta, ne, stvarno, razumem skroz...pa dobro... mada...cekaj, nije bas tako bilo....aha....a tooooo, pa nisam razumela.... ne, ne, sve je ok...

Peta, blago nerviranje...
Preneses to iz cetvrte i razmisljas, razradjujes, rasclanis problemcic na cinioce...Primetis sad i neku manu, krene polako da te iritira pogresna recenica, nesporazum, reakcija...ali jos smo dobri, jos je Bice drago, bas drago, jos prija, jos je lepo, samo sto neke pukotine nazires i nema zavaravanja.

Sesta, svadje i alergicnost na Bice...
Sta god da kaze, nervira. Ti crno, Bice kaze belo... Mamin sin, razmazena tatina cerka, zasto si kupila krompir kad imamo tri u frizideru, zasto si sklonio kada sam ja ovde ostavila, ko ce da opere ove sudove, ja bih da ostanemo kod kuce ali idi ti ako ti se bas ide, kako nema hleb u kuci, ne mogu sada gledam utakmicu, lepsa si bez sminke, ko ti je ova Natasa...

Sedma, prekretnica....
Ne moram da brojim, pocelo je da me uznemirava to nabrajanje, a mozda i nema vise sta da se doda. Ovde odete ili ostanete, Ti i Bice. Razlozi su razliciti, komplikovani, nejasni, tesko ih je formulisati.

Najteze je doneti odluku u kom pravcu krenuti.
Samo, sta god da se dogodi na toj raskrsnici, bas tako i treba da bude. 

I vredelo je, kako god.

Tuesday, January 10, 2017

Image may contain: ocean, sky, text and outdoor

Planovi

Prvi odlazak u San Francisco - strah. Ulazimo kolima u centar grada, zakljucavam vrata jer vidim samo cudne ljude oko sebe, nebrojano beskucnika, prljave i sive ulice, kuce toliko zbijene da su skoro naslonjene jedna na drugu, nezamislivo strme uzbrdice i nizbrdice koje zahtevaju voznju pod rucnom, mladi, rascupani ljudi, modne kombinacije nikad vidjene do tada. Spoj nespojivog! Trebalo je da prodje dosta vremena i mnogo poseta ovom gradu da ga zavolim, da to sto mi je izgledalo cudno i strano u pocetku kasnije vidim kao potpunu slobodu. Mogucnost da budes sta god zelis, to ti ovaj grad daje. Kad na njegovim ulicama u podne mozes da vidis golog coveka, bez icega na sebi kako nesmetano seta, sta drugo moze da zacudi? Tu priliku da ugleda nagog coveka kako dolazi u susret nisam imala ja vec klinac kojeg znam, i koji je, videvsi to sto vidi, zacudjen, nasmejan i zbunjen konstatovao - mama ovom ciki se vidi pisa! Mislim da nema dalje, TO je neogranicena sloboda! Bez odece da ides, nema problema, moze. Musko sa muskim, staro sa mladim, zuti sa crnim, sta fali... Beskucnici razbaskareni ispred Chanel radnje, opusteno - sve je dopusteno.... Kako onda nekome da smeta sto oblacis sareno na sareno i braon cipele kombinujes sa crnom tasnom. Sve su boje i kombinacije - odevne i ljubavne, dozvoljene ...Prolazis dobro i ako si "relativno normalan" kako nazivam sebe i sebi slicne. Neprihvatljivo bi jedino bilo nesto od toga primecivati i komentarisati naglas. Pokazati razumevanje i neosudjivati u ovom gradu nije tesko, ali zahteva vreme i vezbanje. Videti sta postoji i sta sve i TI mozes da budes samo ako se usudis da izadjes iz svoje zone naucenog nacina ponasanja, otvoriti nove mogucnosti i dobiti zelju za menjanjem i oslobadjanjem od raznih stega - ovaj grad je idealna destinacija.

Drugo popriste raznih zbivanja i kojekakvih pojava i odnosa je obliznji grad Santa Cruz, udaljen 30 minuta kolima od moje kuce. Setam sa sestrom. Nama u susret ide muskarac sa kokoskom koju drzi u narucju, miluje je, polako hoda, izasli su oni u klasicnu setnju, kao nas dve. Beskucnici i i razni cudaci koje smo posle njega i kokoske na istoj ulici videli, delovali su poznato i manje cudno. Tako se ovde na delu, u hodu, pomeraju standardi sta je normalno a sta ne.

Ko je onda na dobitku, beskucnici, golac, kokosar ili ja? Nacin na koji zivimo, brige koje nas muce, obaveze koje sebi namecemo- ko je u prednosti? Ja sigurno nisam! Ja, kraljica organizacije, urednosti, parole "sve da bude kako treba", skockana i doterana, vlasnica idealno ciste kuce, zena koja ispunjava sve obaveze, odgovorna, razborita.... Namere su uvek dobre, ali to ne olaksava, ne opravdava, ne smanjuje opterecenje.

Bezbroj odluka sam napravila u zivotu, pisala ih, brisla, podvlacila crvenom olovkom, menjala, pa opet vracala prvobitnu verziju... Nije vredelo, sve je islo svojim tokom, sto je nekad bilo i bolje od planiranog, retko gore, ali zelja za kontrolisanjem je ostajala neumorna, nepokolebljiva, istrajna. Ide sve svojim tokom i ekipi sa pocetka teksta, ni njih zivot ne pita, ali ko je sta ulozio od nas, ko se tu vise kidao da drzi stvari pod kontrolom? Dobro, nije mi sada ideal da budem klosarka, gola setacica petlova, ali da se nadjemo na sredini, ovi iz San Francisco, Santa Cruz i ja? Negde na pola puta od krajnosti? Ne znam, mozda neki hipici, blaza varijanta da postanemo?

Svi ti planovi napravljeni u strahu, u zelji da se izbegne nepovoljan kraj, bol, neizvesnost, neuspeh, razocaranje... Planovi nastali u zelji da ne povredis sebe i druge, da ispostujes rokove i ocekivanja, svoja i tudja, da napravis balans koji ce sve zadovoljiti. Toliko truda da se izbegne los scenario, da se ne razocaras, da se sacuvas, da te ne povrede, da ne povredis... Pokusaj kontrole, uzeti stvari u svoje ruke, napraviti dobar izbor, isplanirati sutrasnji dan...O, kako to opterecuje, koliko umara, koci, ne donosi zeljene rezultate ili veoma retko. Ne secam se plana koji se sa papira pretocio u stvarnost. Sama sam ih pravila ili su mi nametali, nije vise ni bitno odakle su dolazili, uvek su opterecivali i zamarali, a resenje sigurno nisu donosili.

Godinama gledam kako se ne ostvaruju ni meni ni ljudima oko mene, kako zivot ide nekim svojim tokom i ne pita nista, kao sto ne pita ni beskucnika, golaca i kokosara, ali mi se mnogo cimamo i jos to radimo, mi se jos jace trudimo, joga, meditacija, knjige samopomoci, jos planove na papir zapisujemo u posebno dizajnirane sveskice za planiranje, podebljavamo crvrnom olovkom...Podvlacimo neke imaginarne crte od sutra, od prvog u mesecu, od sledece godine, okrecemo nove listove...I meni je tuzno i mucno da nas gledam vise...

Hipik!
Kada ako ne sada, gde ako ne u SF!
Proucicu mogucnosti, napisacu sve na papir, pa vama ovde.
Samo da kupim novu svesku za to. Na cvetice. :)

Saturday, January 7, 2017


Image may contain: one or more people, people standing, sky, outdoor, nature and water
Asocijacija...


Reci u knjigama - uteha i mir...

Reci izgovorene u besu - stid i kajanje....

Prosaputane reci - ljubav i neznost...

Smesne reci - radost i opustanje...

Tuzne reci - bol i saosecaj...

Pogresno protumacene reci - nesporazum i udaljavanje...

Reci u pesmama- vaznije od muzike...

Reci ljudi koje smo nedavno upoznali - muciteljke i zagonetka...

Reci ponovljene bezbroj puta u glavi - nerealne i preuvelicane, potpuno promenjene u odnosu na prvobitno znacenje...

Reci dece - zapisi jer ces zaboraviti, mada mislis da neces...

Reci roditelja - briga i upozoravanje...

Reci prijatelja kada ste u dobrim odnosima - ono sto zelis da cujes...

Reci prijatelja kada izgovore istinu koju ne zelis da cujes - kraj druzenja...

Reci ljubavnika - nije za prepricavanje...

Reci koje lece, koje muce, lepe reci koje gvozdena vrata otvaraju, reci koje zapocinju, koje zavrsavaju, koje tese, koje smo zeleli da cujemo a nismo, reci koje smo culi ali smo ih jos zeljni, reci koje nismo zeleli da cujemo ali su nam recene i mi ne mozemo da ih izbacimo iz glave...

Cutanje, zlata vredno.
Nije uvek, nekad je rec bolja od tisine. Onu tisinu koja mi nesto porucuje, nju ne volim, nikako.

Thursday, January 5, 2017

Teenage date night in the 1950s. Love how dressed up they got…  i was born in the wrong era:


Pocetak

Pustila sam Amy Winehouse, Love is a Losing Game. U dilemi sam, da li da ostavim samo Amy, spot, tekst pesme ispod i da zavrsim pricu bez daljeg analiziranja ili da se upustim u novu avanturu pisanja.... Divna Amy, rekla si nam sve, namucila se i otisla... Cekaj, polako, nemoj tako...Hajde profesorice pametnice, zapni sada, mozes ti i to optimisticki, ono tvoje o dobroti u ljudima i veri u srecan tok svake pa i ljubavne price, nemoj da izneveris tradiciju...

Naslusala sam se bezbroj tudjih i prozivela neke svoje price... O pronalazenju dvoje ljudi, prepoznavanju, naslucivanju da se medju neznancima nesto lepo desava...O pocecima, dilemi da li je prica uopste zapoceta, a ako jeste, da li ce da traje ili se sve vec zavrsilo a da jedan od aktera nije ni svestan toga.

Mozda mu se svidjam a mozda uopste ne svidjam.. sta ti mislis sta mu ovo znaci, zasto mi je rekao... Ih, prorocica, nekrunisana kraljica medju prorocima da sam ne bih znala da kazem, ni njima -mojim lepim drugaricama, sestrama, poznanicama, ni sebi kad je bilo kriticno. Kako da znamo, toliko smo puta pogresno procenile, protumacile, kako da poverujemo da nije opet greska?

Koju igru igras, da li je igras, da li je to sto kazes ono sto zaista mislis, ili ni sam ne znas sta sad mislis pa kako drugome da objasnis? Zasto mi pricas nebitno a precutkujes vazno? Zasto odmah ne kazes istinu? Ne znas! Dobro, to je vec nesto, to je iskreno, da kazes da ne znas, da ne znas jos...To JOS menja situaciju.. Eto, tako formulisi, ne znas jos sta osecas i zelis, da li si spreman ili nisi. Vidis, nije tako tesko...

Slusam danas dragi glas, snimila je Ona sve pa salje na messenger da slusam kad imam vremena. Internet je stvarno "cudo" :) . Opisuje udvarace,prica, smeje se, sali na svoj racun, postavlja im retoricka pitanja, odmah odgovara i u svoje i u njihovo ime, donosi zakljucke, smeje se opet...I ja osecam - porasla je, velika je to devojka, jaka za pocetak, jaka za kraj, ako treba da se desi. Mirna sam jer vidim da i dalje pokusava, daje sebi sansu, ne boji se da zivi, da proba opet. Nije odustala! I znam, nece stradati, niko ne umire od slomljenog srca, a nije ga lako ni slomiti.

Tako treba u zivotu i u ljubavi - pocnes, pa vidis! Ne moras da zavarsavas sebe, znas odgovor vec pri prvom susretu.

Prekidam Amy i pustam Bajagu, pobedjuje danas gospodin sa dubokim glasom.

"Ako treba da je kraj, neka se odmah desi,
ako treba da je bol, skupi ga i ponesi.
Ako treba da je zivot samo duboka tuga,
ako ovo bude kraj znacu da nije ljubav."

Preziveces, koja god opcija da se desi. Ides dalje, lepotice. Sebe uvek imas, tu je tvoj oslonac.


Tuesday, January 3, 2017


 Image may contain: 1 person, smiling, text

Ucenici

U beogradskoj srednjoj strucnoj skoli kao nastavnik istorije provela sam par godina. Bio je to moj prvi posao, tek sto sam diplomirala i trebalo je da predajem nekoliko casova nedeljno. Slucajnost je ucinila da se prvobitno planiranih dvadeset posto radnog vremena za mesec dana pretvori u stodvadeset posto i dva razredna staresinstva. Dobila sam desetak odeljenja prve i druge godine, istorija im je bila obavezan predmet. Odmah su me prozvali Profesorica Mila i tako je ostalo. Profesorica - trebalo mi je dosta vremena da se naviknem na titulu i ne nasmejem kada je cujem :) . Zamisao da se pocetniku povere dva staresinstva i pun fond casova bila je nelegalna, ja apsolutno nespremna, roditelji djaka zateceni i uplaseni mojom mladolikom pojavom na prvom roditeljskom sastanku. Ipak, proslo je puno godina od tada, ne verujem da ce direktor doziveti neke neprijatnosti ako ga prepoznaju u ovom tekstu.

Moji djaci su bili klinci iz raznih krajeva Srbije, najmanje iz Beograda. Ziveli su u dva djacka doma, jedan odmah pored skole i drugi na periferiji grada. Decaci i devojcice, neiskusni, uplaseni, prvi put odvojeni od kuce, sami u velikom gradu. Neki od njih skoro nepismeni, pristigli sa ciljem da dobiju zvanje "cukadzija" ili "otpravnik voza" nakon trogodisnjeg skolovanja.

Nisam imala iskustvo profesora ali sam osetila, instiktivno sam znala da ja nisam tu da ih naucim kad je bila neka bitka ili rat vec da probudim u njima lepo i dobro sto nose u sebi, da im kazem da vrede, da mogu da budu lepo vaspitani i dobri ljudi, da treba da se tusiraju redovno, da ne psuju, da se sale a ne vredjaju, da postuju sebe, mene, jedni druge. Tako sam ja osecala, tako sam radila, a oni su mi vratili sve sto sam zelela od njih da dobijem i jos vise od toga. Osetili su da verujem u njih, da ih postujem, da zelim da pomognem, da nisam stroga, da ce dobiti dobru ocenu ako se potrude, ali da ona ionako nista ne znaci ako nisu naucili da razlikuju bitno od nebitnog, dobro od loseg. Iskreno sam ih zavolela i posvetila im se potpuno tokom dve godine koliko sam se zadrzala u skoli.

Naravno da su saznali kada mi je rodjendan, cvece, baloni, vaze, knjige, cokolade, svega je tu bilo, ali kristalne casice za rakiju koje su mi tada poklonili ostaju najdrazi i najbeskorisniji poklon ikada! Rakiju ne pijem, ali i da pijem ne bih koristila ni drugima dala da ih diraju, taj se poklon samo cuva. Posetila sam ih u djackom domu pored skole, zeleli su da vidim gde zive, morala sam sve da obidjem i posedim malo, da upoznam upravnika i celokupnu ekipu koja ih cuva. Isli smo cesto u bioskop i pozoriste, sto je za mnoge od njih bilo iskustvo koje su po prvi put doziveli. Na ekskurzijama se druzili kao vrsnjaci, nikakve probleme nisu pravili...da se ne sekira profesorka Mila, govorili su...Maturskoj veceri, cetiri godine kasnije, prisustvovala sam kao njihov specijalni gost, nasli su me nekako i pozvali, srecom, bila sam u Beogradu. U to vreme nisam bila deo price sa skolom i moja americka avantura je uveliko trajala. Igrala sam i veselila se sa njima tokom veceri vise nego na sopstvenoj maturi ili vencanju. Moji mali djaci, tada momci i devojke, doterani, lepi, spremni da idu dalje...Razredna, vracate se svaki cas iz te Amerike, ne mozete bez nas...zadirkuju me...

Koliko sam dala toliko mi se vratilo. Koliko sam verovala u njih, toliko su napredovali. Znam, trajalo je kratko, bio je to zanos prvog posla i moje mladosti, rasterecenost pre braka i dece. Ono sto je medju nama bilo zove se entuzijazam ( "zanos, odusevljenje, ushicenje, razdraganost, zagrejanost za neku ideju, ideal") i ne traje dugo. Ali dok traje, najlepsi je osecaj na svetu. Pogotovo ako dajes ljudima, to zatalasa sve, prenosi se, siri, ide dalje, podstakne dobrotu u mladom bicu.

Vredi biti dobar, verovati da mozes promeniti stvari na bolje, dati sansu ljudima, inspirisati ih da u sebi nadju i puste napolje najbolje sto imaju. Zagrliti, zasmejati, razumeti, razgovarati, ne osudjivati, podariti paznju i neznost... Vredi to... lepo je i tebi i onima kojima si dao.

Daj i vratice ti se. Ne gubi veru da biti dobar ima smisla.
Ima, uvek.